Плач Јеремијин 1 NSP – Lamentations 1 NIRV

Плач Јеремијин
Select chapter 1

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1:1-22

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!

А некад је пуна људи била.

Град постаде као удовица,

а некад је свет га поштовао.

Та царица међу градовима

робиња је сада потлачена.

2Грозним плачем сву ноћ плаче,

низ образе сузе рони.

Никог нема да је теши сада,

а некада сви јој пријатељи беху.

Савезници сви је издадоше,

постали су њени непријатељи.

3Народ Јудин, робље беспомоћно,

у невољи, у тешком прогонству,

по туђинским сад живе земљама.

Нема места где би да почину.

Одасвуд их окружују гонитељи,

из теснаца никуд да побегну.

4Тужни су путеви ка сионском Дому,

на празнике не долази нико.

Сва су врата разваљена,

свештеници уздишу једнако,

уплакане су девојке које су некад певале.

Сион је у горком ропцу.

5Над њим сада господаре тлачитељи,

због победе ликују непријатељи.

Многобројни су греси сионски,

зато га је Господ изложио патњама.

Насилници заробише децу са Сиона

и одведоше их у изгнанство.

6Повукла се од ћерке сионске,

повукла се сва слава његова.

Кнезови му постадоше као срне

исцрпене од глади,

у бежању изгубише снагу

испред ловаца који их гоне.

7Јерусалим, рушевина усамљена,

свог се сјаја опомиње,

а кад паде непријатељима у руке,

никог нема да му помоћ пружи.

Гледају га тлачитељи,

смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

8Тешки ли су овог града греси!

Гадан ли је, нечист ли је!

Ценише га, а сад га презиру:

Град без части, го је у срамоти.

Само јечи, лице крије,

осврће се, иза себе гледа.

9Види му се да је нечист јако,

али он не мари што га ово снађе.

Ужасно је како он пропада,

а никога нема да га теши.

Погледај, Господе, његову невољу,

јер непријатељи ликују ли, ликују.

10Непријатељ граби, пљачка,

све ризнице овог града.

Јерусалим гледа како странци

проваљују Дому у Светилиште,

а њима си, Господе, забранио

да ступају где ти збор ступа.

11Цвили народ, како да не тугује!

Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,

не би ли живнули некако.

„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!

Смилуј ми се,

јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12Погледајте ме, сви што пролазите

– град довикује тужно

Има ли бола сличног овом болу

што погоди мене?

Како ме је Господ ударио

у дан кад се на ме разгневио.

13Послао је огањ са висине,

разгоре га по мојим костима.

Разапео мрежу испред мојих ногу

и на земљу оборио.

Уцвилио ме је и ожалостио

у мукама за сва времена.

14Све моје грехе на мене навалио,

руком их својом у бреме свезао,

на мој га је врат натоварио.

Ослабих од овог терета.

Господ ме је предао мојим душманима,

ја им се пак не могу супротставити.

15Свим мојим јунацима

Господ се наругао.

Дигао је ратнике против мене,

да побије моје узданице младе.

Као грожђе у муљари

изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16Зато из мојих очију као поток лију сузе.

Утешити не може ме нико;

охрабрити не може ме нико.

Синови су моји побеђени,

непријатељ ништа народу не остави.

17Сион руке своје пружа,

али помоћ нико му не пружа.

Господ поста противник народу Јаковљеву,

са свих страна наваљују тлачитељи;

с Јерусалимом поступају

као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18Господ ме је праведно казнио,

јер његову реч нисам послушао.

О, чујте ме, одасвуд народи,

јаде моје гледајте, видите;

девојке моје, младиће моје,

у прогонство отераше.

19Позвах своје савезнике,

а они ми помоћ ускратише.

Свештеници моји и старешине

по градским улицама помреше,

а само су храну тражили

не би ли у животу остали.

20На мој ропац погледај, Господе,

на измученост душе моје.

У грудима срце ми се грчи,

жалостан сам због свога пркоса.

По улицама синове моје убијају,

а унутра, по кућама, смрт коси.

21Како цвилим, чуј ме.

Нема никог да ме утеши.

За моју несрећу душмани су чули,

те ликују зато што си ми је ти послао.

Дај да и мени сване!

Нека слично мени и душмани пате.

22Прокуни њихове опачине све,

рачунај им зло за зло;

мене си већ за грехе казнио,

и њих казни тако.

Само јечим ја у јаду сада,

у мом је срцу туга.

New International Reader’s Version

Lamentations 1:1-22

1The city of Jerusalem is so empty!

She used to be full of people.

But now she’s like a woman whose husband has died.

She used to be great among the nations.

She was like a queen among the kingdoms.

But now she is a slave.

2Jerusalem weeps bitterly at night.

Tears run down her cheeks.

None of her friends comforts her.

All those who were going to help her

have turned against her.

They have become her enemies.

3After Judah’s people had suffered greatly,

they were taken away as prisoners.

Now they live among the nations.

They can’t find any place to rest.

All those who were chasing them have caught up with them.

And they can’t get away.

4The roads to Zion are empty.

No one travels to her appointed feasts.

All the public places near her gates are deserted.

Her priests groan.

Her young women are sad.

And Zion herself weeps bitterly.

5Her enemies have become her masters.

They have an easy life.

The Lord has brought suffering to Jerusalem

because her people have committed so many sins.

Her children have been taken away as prisoners.

Her enemies have forced her people to leave their homes.

6The city of Zion used to be full of glory.

But now her glory has faded away.

Her princes are like deer.

They can’t find anything to eat.

They are almost too weak to get away

from those who hunt them down.

7Jerusalem’s people are suffering and wandering.

They remember all the treasures

they used to have.

But they fell into the hands of their enemies.

And no one was there to help them.

Their enemies looked at them.

They laughed because Jerusalem had been destroyed.

8Her people have committed many sins.

They have become impure.

All those who honored Jerusalem now look down on her.

They all look at her as if she were a naked woman.

The city groans and turns away in shame.

9Her skirts are dirty.

She didn’t think about how things might turn out.

Her fall from power amazed everyone.

And no one was there to comfort her.

She said, “Lord, please pay attention to how much I’m suffering.

My enemies have won the battle over me.”

10Jerusalem’s enemies took away

all her treasures.

Her people saw outsiders

enter her temple.

The Lord had commanded them

not to do that.

11All Jerusalem’s people groan

as they search for bread.

They trade their treasures for food

just to stay alive.

Jerusalem says, “Lord, look at me.

Think about my condition.

Everyone looks down on me.”

12Jerusalem also says, “All you who are passing by,

don’t you care about what has happened to me?

Just look at my condition.

Has anyone suffered the way I have?

The Lord has brought all this on me.

He has made me suffer.

His anger has burned against me.

13“He sent down fire from heaven.

It went deep down into my bones.

He spread a net to catch me by the feet.

He stopped me right where I was.

He made me empty.

I am sick all the time.

14“My sins have been made into a heavy yoke.

They were woven together by his hands.

They have been placed on my neck.

The Lord has taken away my strength.

He has handed me over to my enemies.

I can’t win the battle over them.

15“The Lord has refused to accept

any of my soldiers.

He has sent for an army

to crush my young men.

I am like grapes in the Lord’s winepress.

He has stomped on me,

even though I am his very own.

16“That’s why I am weeping.

Tears are flowing from my eyes.

No one is near to comfort me.

No one can heal my spirit.

My children don’t have anything.

My enemies are much too strong for me.”

17Zion reaches out her hands.

But no one is there to comfort her people.

The Lord has ordered that

the neighbors of Jacob’s people would become their enemies.

Jerusalem has become impure among them.

18Jerusalem says, “The Lord always does what is right.

But I refused to obey his commands.

Listen, all you nations.

Pay attention to how much I’m suffering.

My young men and women

have been taken away as prisoners.

19“I called out to those who were going to help me.

But they turned against me.

My priests and elders

died in the city.

They were searching for food

just to stay alive.

20Lord, see how upset I am!

I am suffering deep down inside.

My heart is troubled.

Again and again I have refused to obey you.

Outside the city, people are being killed by swords.

Inside, there is nothing but death.

21“People have heard me groan.

But no one is here to comfort me.

My enemies have heard about all my troubles.

What you have done makes them happy.

So please judge them, just as you said you would.

Let them become like me.

22“Please pay attention to all their sinful ways.

Punish them as you have punished me.

You judged me because I had committed so many sins.

I groan all the time.

And my heart is weak.”