Књига проповедникова 1 – NSP & HTB

New Serbian Translation

Књига проповедникова 1:1-18

Све је пролазно

1Речи проповедника, Давидовог сина и цара у Јерусалиму:

2Пролазност над пролазношћу – вајка се проповедник –

пролазност над пролазношћу!

Све је пролазно!

3У чему је корист људима од свег њиховог труда

којим се упињу под капом небеском?

4Поколење долази, поколење одлази,

а земља траје довека.

5Сунце излази, сунце залази,

жури на своје место одакле излази.

6Ветар иде на југ

и кружи на север,

ковитла ли ковитла,

да се поново кружећи врати.

7Све реке у море теку,

а море није пуно;

и тамо одакле теку реке,

враћају се да опет теку.

8Све је то заморно

и нико то не може да искаже.

Око се није нагледало

и ухо се није заситило слушања.

9Јер шта се већ збило, опет ће да се збуде;

и шта се радило, опет ће да се ради.

Баш ништа ново нема под капом небеском.

10Зар има нечег да неко каже:

„Види, ово је ново.“

Већ од давнина,

пре нас тога је било.

11Нема сећања на оно прошло,

као што нема сећања

код оних који тек долазе

на оно што још није дошло.

Мудрост је пролазна

12Ја, проповедник, био сам цар израиљски у Јерусалиму. 13Елем, срцем сам се предао проучавању и мудром истраживању свега што се збива под небесима. А то је тегобан задатак који је Бог дао људима да се њиме баве. 14Посматрао сам сва дела која се чине под капом небеском – и гле – све је пролазно и јурење ветра!

15Оно што је криво не може да се исправи

и оно чега нема не може да се изброји.

16Казао сам своме срцу: „Гле! Постао сам далеко мудрији од свих који су пре мене владали Јерусалимом, и срце ми се нагледало толике мудрости и знања.“ 17Срцем сам се предао упознавању мудрости, а упознао сам и безумље и глупост. Схватио сам – и то је јурење ветра.

18Јер, где је много мудрости, много је и стрепње,

и муку гомила ко гомила знање.

Het Boek

Prediker 1:1-18

1De woorden van den Prediker, den zoon van David, koning in Jerusalem. 2Ijdelheid der ijdelheden, zegt de Prediker, Ijdelheid der ijdelheden; alles is ijdel! 3Wat voor nut heeft de mens van al het zwoegen, Dat hij doet onder de zon? 4Het ene geslacht gaat, het andere komt; Alleen de aarde blijft. 5De zon gaat op, de zon gaat onder, Zij ijlt naar haar plaats, en komt daar weer op; 6Zij gaat naar het zuiden, En keert zich naar het noorden. Rusteloos wentelend jaagt de wind, Op zijn eigen wentelen keert de wind terug. 7Alle stromen lopen naar zee, Maar de zee wordt er niet vol van; Naar de plaats van hun uitgang keren zij terug, Om opnieuw te vloeien. 8Al die rusteloos werkende dingen Vermag de mens niet op te sommen. Het oog wordt nooit verzadigd van zien, Het oor heeft nooit genoeg van het horen. 9Wat geweest is, komt terug; Wat gebeurd is, gebeurt opnieuw; Niets nieuws is er onder de zon! 10Is er eens iets, waarvan men zegt: Zie, dat is nieuw, Het was er reeds lang in de eeuwen vóór ons. 11Men denkt niet meer aan de mensen van vroeger; Evenmin blijft een volgend geslacht In herinnering bij hen, die later komen. 12Ik, de Prediker, was koning Over Israël, in Jerusalem. 13Ik legde mij er op toe, met wijsheid te onderzoeken En na te vorsen alles wat er gebeurt onder de zon. Deze treurige bezigheid heeft God gegeven Aan de mensen, om zich er mee af te tobben. 14Ik zag, wat er gezwoegd wordt onder de zon: En zie, alles is ijdelheid en jagen naar wind; 15Het kromme kan men niet recht maken, En het onvolmaakte niet volmaakt. 16Ik dacht bij mijzelf: Zie, ik heb veel groter wijsheid verworven, Dan allen, die vóór mij over Jerusalem heersten, En mijn hart heeft veel wijsheid en kennis doorschouwd. 17Ik heb getracht, wijsheid en kennis Te onderscheiden van dwaasheid en onverstand; Maar ik heb begrepen, Dat ook dit slechts jagen naar wind is. 18Want hoe groter de wijsheid, hoe groter de kwelling; En wie kennis vermeerdert, vermeerdert de smart.