Књига о Рути 1 NSP – Руфь 1 NRT

Књига о Рути
Select chapter 1

New Serbian Translation

Књига о Рути 1:1-22

Рута и Нојемина

1У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. 2Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.

3А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. 4Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. 5Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.

6Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. 7Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.

8Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. 9Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“

Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач 10и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“

11Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? 12Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, 13зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“

14Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.

15Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“

16Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. 17Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“

18Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. 19Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“

20Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара1,20 Мара значи: горчина, јад., јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. 21Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“

22Тако се Нојемина вратила са својом снахом Рутом Моавком из моавске земље. Дошле су у Витлејем на почетку жетве јечма.

New Russian Translation

Руфь 1:1-22

Переселение Элимелеха и его семьи в Моав

1В дни, когда правили судьи1:1 В период после завоевания Ханаана и до восшествия на престол царей Бог ставил вождей, называемых судьями, которые защищали и управляли израильским народом. Об этом можно прочитать в книге Судей., в стране случился голод, и один человек из Вифлеема в Иудее вместе со своей женой и двумя сыновьями отправился жить в страну Моав1:1 Моав – горная страна, располагавшаяся к востоку от Мертвого моря, на той территории, которая сегодня является западной частью Иордании.. 2Этого человека звали Элимелех, его жену – Ноеминь, а двоих его сыновей – Махлон и Хилеон. Они были ефрафяне из Вифлеема, что находится в Иудее. Они пришли в Моав и жили там.

3Элимелех, муж Ноемини, умер, и она осталась с двумя сыновьями. 4Они женились на моавитянках – одну из них звали Орфа, а другую Руфь. После того как они прожили там около десяти лет, 5Махлон и Хилеон тоже умерли, и Ноеминь осталась без своих сыновей и мужа.

Ноеминь возвращается в Вифлеем

6Услышав в Моаве, что Господь пришел на помощь Своему народу, дав им пищу, Ноеминь со своими снохами приготовилась вернуться домой. 7Вместе со своими снохами она покинула место, где жила, и отправилась в дорогу, которая должна была привести их обратно в землю Иуды.

8Ноеминь сказала своим снохам:

– Возвратитесь каждая в дом своей матери. Пусть Господь будет милостив к вам, как вы были милостивы к вашим умершим и ко мне. 9Пусть Господь даст каждой из вас найти пристанище в доме у нового мужа.

Она поцеловала их, и они громко заплакали 10и сказали ей:

– Мы вернемся с тобой к твоему народу.

11Но Ноеминь сказала:

– Возвратитесь домой, мои дочери. Зачем вам идти со мной? Разве у меня будут другие сыновья, которые смогут стать вам мужьями?1:11 По Закону, если кто-либо умирал бездетным, то его брат, или ближайший родственник, должен был жениться на его вдове (см. Втор. 25:5-10). В таком случае рожденный у них первенец считался сыном умершего и его наследником. 12Возвратитесь домой, мои дочери; я уже слишком стара, чтобы у меня был другой муж. Даже если бы я думала, что у меня еще есть надежда, – даже если бы этой ночью я была с мужем, а потом родила сыновей, – 13разве вам можно ждать, пока они вырастут? Можно ли вам оставаться все это время незамужними? Нет, мои дочери. Моя горечь слишком тяжела для вас, потому что рука Господня обратилась против меня!

14И тут они снова громко заплакали. И Орфа поцеловала свою свекровь на прощание, но Руфь осталась с ней.

15– Смотри, – сказала Ноеминь, – твоя невестка возвращается к своему народу и своим богам. Возвращайся и ты с ней.

16Но Руфь ответила:

– Не уговаривай меня покинуть тебя или отвернуться от тебя. Куда пойдешь ты, туда и я, и где ты остановишься, там остановлюсь и я. Твой народ будет моим народом и твой Бог – моим Богом. 17Где умрешь ты, умру и я, и там буду похоронена. Пусть Господь сурово накажет меня1:17 Букв.: «Так пусть сделает мне Господь и так добавит»., если что-нибудь кроме смерти разлучит меня с тобой.

18Когда Ноеминь поняла, что Руфь твердо решилась идти с ней, она перестала ее уговаривать.

19И обе женщины пошли дальше, пока не пришли в Вифлеем. Когда они пришли в Вифлеем, весь город пришел в движение из-за них, и женщины восклицали:

– Неужели это Ноеминь?

20– Не зовите меня Ноеминь1:20 Евр.: «Наоми». Это имя означает «приятная»., – сказала она им. – Зовите меня Мара1:20 Это имя означает «горькая»., потому что Всемогущий1:20 Евр.: «Шаддай»; также в ст. 21. сделал мою жизнь очень горькой. 21Я вышла отсюда в достатке, но Господь вернул меня обратно ни с чем. Зачем звать меня Ноеминь? Господь заставил меня страдать1:21 Или: «свидетельствовал против меня».; Всемогущий навел на меня беду.

22Так Ноеминь вернулась из Моава с моавитянкой Руфью, своей снохой. Они пришли в Вифлеем в начале жатвы ячменя.