Deuteronomy 1 – NIVUK & NSP

New International Version – UK

Deuteronomy 1:1-46

The command to leave Horeb

1These are the words Moses spoke to all Israel in the wilderness east of the Jordan – that is, in the Arabah – opposite Suph, between Paran and Tophel, Laban, Hazeroth and Dizahab. 2(It takes eleven days to go from Horeb to Kadesh Barnea by the Mount Seir road.)

3In the fortieth year, on the first day of the eleventh month, Moses proclaimed to the Israelites all that the Lord had commanded him concerning them. 4This was after he had defeated Sihon king of the Amorites, who reigned in Heshbon, and at Edrei had defeated Og king of Bashan, who reigned in Ashtaroth.

5East of the Jordan in the territory of Moab, Moses began to expound this law, saying:

6The Lord our God said to us at Horeb, ‘You have stayed long enough at this mountain. 7Break camp and advance into the hill country of the Amorites; go to all the neighbouring peoples in the Arabah, in the mountains, in the western foothills, in the Negev and along the coast, to the land of the Canaanites and to Lebanon, as far as the great river, the Euphrates. 8See, I have given you this land. Go in and take possession of the land that the Lord swore he would give to your fathers – to Abraham, Isaac and Jacob – and to their descendants after them.’

The appointment of leaders

9At that time I said to you, ‘You are too heavy a burden for me to carry alone. 10The Lord your God has increased your numbers so that today you are as numerous as the stars in the sky. 11May the Lord, the God of your ancestors, increase you a thousand times and bless you as he has promised! 12But how can I bear your problems and your burdens and your disputes all by myself? 13Choose some wise, understanding and respected men from each of your tribes, and I will set them over you.’

14You answered me, ‘What you propose to do is good.’

15So I took the leading men of your tribes, wise and respected men, and appointed them to have authority over you – as commanders of thousands, of hundreds, of fifties and of tens and as tribal officials. 16And I charged your judges at that time, ‘Hear the disputes between your people and judge fairly, whether the case is between two Israelites or between an Israelite and a foreigner residing among you. 17Do not show partiality in judging; hear both small and great alike. Do not be afraid of anyone, for judgment belongs to God. Bring me any case too hard for you, and I will hear it.’ 18And at that time I told you everything you were to do.

Spies sent out

19Then, as the Lord our God commanded us, we set out from Horeb and went towards the hill country of the Amorites through all that vast and dreadful wilderness that you have seen, and so we reached Kadesh Barnea. 20Then I said to you, ‘You have reached the hill country of the Amorites, which the Lord our God is giving us. 21See, the Lord your God has given you the land. Go up and take possession of it as the Lord, the God of your ancestors, told you. Do not be afraid; do not be discouraged.’

22Then all of you came to me and said, ‘Let us send men ahead to spy out the land for us and bring back a report about the route we are to take and the towns we will come to.’

23The idea seemed good to me; so I selected twelve of you, one man from each tribe. 24They left and went up into the hill country, and came to the Valley of Eshkol and explored it. 25Taking with them some of the fruit of the land, they brought it down to us and reported, ‘It is a good land that the Lord our God is giving us.’

Rebellion against the Lord

26But you were unwilling to go up; you rebelled against the command of the Lord your God. 27You grumbled in your tents and said, ‘The Lord hates us; so he brought us out of Egypt to deliver us into the hands of the Amorites to destroy us. 28Where can we go? Our brothers have made our hearts melt in fear. They say, “The people are stronger and taller than we are; the cities are large, with walls up to the sky. We even saw the Anakites there.” ’

29Then I said to you, ‘Do not be terrified; do not be afraid of them. 30The Lord your God, who is going before you, will fight for you, as he did for you in Egypt, before your very eyes, 31and in the wilderness. There you saw how the Lord your God carried you, as a father carries his son, all the way you went until you reached this place.’

32In spite of this, you did not trust in the Lord your God, 33who went ahead of you on your journey, in fire by night and in a cloud by day, to search out places for you to camp and to show you the way you should go.

34When the Lord heard what you said, he was angry and solemnly swore: 35‘No-one from this evil generation shall see the good land I swore to give your ancestors, 36except Caleb son of Jephunneh. He will see it, and I will give him and his descendants the land he set his feet on, because he followed the Lord wholeheartedly.’

37Because of you the Lord became angry with me also and said, ‘You shall not enter it, either. 38But your assistant, Joshua son of Nun, will enter it. Encourage him, because he will lead Israel to inherit it. 39And the little ones that you said would be taken captive, your children who do not yet know good from bad – they will enter the land. I will give it to them and they will take possession of it. 40But as for you, turn round and set out towards the desert along the route to the Red Sea.1:40 Or the Sea of Reeds

41Then you replied, ‘We have sinned against the Lord. We will go up and fight, as the Lord our God commanded us.’ So every one of you put on his weapons, thinking it easy to go up into the hill country.

42But the Lord said to me, ‘Tell them, “Do not go up and fight, because I will not be with you. You will be defeated by your enemies.” ’

43So I told you, but you would not listen. You rebelled against the Lord’s command and in your arrogance you marched up into the hill country. 44The Amorites who lived in those hills came out against you; they chased you like a swarm of bees and beat you down from Seir all the way to Hormah. 45You came back and wept before the Lord, but he paid no attention to your weeping and turned a deaf ear to you. 46And so you stayed in Kadesh many days – all the time you spent there.

New Serbian Translation

5. Мојсијева 1:1-46


1Ово су речи које је Мојсије изговорио свем Израиљу с оне стране Јордана, у пустињи у Арави1,1 Арава, или пољана, пустињска равница. насупрот Суфу, између Фарана и Тофела, Лавана, Асирота и Ди Захава. 2А од Хорива до Кадис-Варније преко горе Сир има једанаест дана хода.

3Четрдесете године првога дана једанаестога месеца, Мојсије је рекао Израиљцима све што му је Господ заповедио да им каже. 4Након што је поразио аморејског цара Сихона који је владао у Есевону и васанског цара Ога који је владао у Астароту у Едрајину, 5с оне стране Јордана, у земљи моавској, Мојсије је почео да објашњава овај Закон. Говорио је:

6„Господ, наш Бог, рекао нам је на Хориву: ’Доста сте боравили на овој гори. 7Запутите се у горски крај Аморејаца и свих њихових суседа, у Араву, у горје, у равницу1,7 Сефела. и Негев, у Приморје, у земљу Хананаца, и у Ливан све до велике реке, реке Еуфрата. 8Погледајте! Предао сам вам ову земљу. Идите и заузмите ту земљу за коју се Господ заклео вашим оцима Аврахаму, Исаку и Јакову, да ће је дати њима и њиховом потомству после њих.’

Постављење вођа

9У то време сам вам рекао: ’Не могу сам управљати вама. 10Господ вас је толико умножио да вас је данас као звезда на небу. 11Господ, Бог ваших отаца, нека вас умножи хиљаду пута више! Нека вас благослови, као што вам је обећао! 12Како бих, иначе, ја сам могао да носим ваш терет, ваша бремена и спорове? 13Изаберите себи из свакога племена људе мудре, разумне и искусне да вам их поставим за главаре.’

14А ви сте ми одговорили: ’Добро је то што си рекао да ћеш учинити!’

15Тада сам узео главаре племена, људе мудре и искусне, па сам их поставио вама за главаре, за заповеднике јединица од хиљаду, стотину, педесет и десет, и за племенске заповеднике. 16У то време сам заповедио вашим судијама: ’Саслушајте своју браћу и судите праведно кад неко има спор са својим сународником, или са странцем. 17Не будите пристрани у суђењу, него саслушавајте како малог, тако великог. Не плашите се никога, јер суд припада Богу. Ако је спор сувише тежак за вас, донесите га мени да чујем.’ 18У то време сам вам заповедио све што имате да чините.

Послање ухода

19Затим смо отишли с Хорива, па смо прешли сву ону велику и застрашујућу пустињу коју сте видели на путу према горском крају Аморејаца, како нам је заповедио Господ, наш Бог. Тако смо дошли у Кадис-Варнију. 20Ја сам вам тада рекао: ’Дошли сте у горски крај Аморејаца, који вам даје Господ, Бог ваш. 21Види, Господ, Бог твој, предао ти је ову земљу. Успни се и освоји је, као што ти је рекао Господ, Бог твојих отаца. Не бој се и не страхуј!’

22Тада сте ми сви ви приступили и рекли: ’Хајде да пошаљемо људе испред нас да извиде земљу и донесу нам извештај о путу којим ћемо ићи и градовима у које ћемо доћи.’

23Овај предлог ми се допао. Зато сам одабрао између вас дванаесторицу људи, из сваког племена по једног. 24Они су кренули, успели се у горје, те дошли у долину Есхол и извидели је. 25Онда су понели у својим рукама плодове те земље, па су се спустили к нама и донели нам извештај. Рекли су: ’Земља коју нам Господ даје је добра.’

Побуна против Господа

26Међутим, ви нисте хтели да пођете горе, него сте се побунили против наредбе Господа, свога Бога. 27Гунђали сте у својим шаторима и говорили: ’Господ нас мрзи! Извео нас је из Египта да нас преда Аморејцима у руке, како би нас истребили. 28Куда да идемо? Наша браћа су напунила наше срце страхом, говорећи: „тај народ је већи и виши растом од нас, а градови су им огромни и опасани зидинама до небеса. И Енаковце смо тамо видели!“’

29Тада сам вам рекао: ’Не страхујте! Не бојте их се! 30Господ, Бог ваш, који иде пред вама, ратоваће за вас, као што је то чинио у Египту на ваше очи. 31У пустињи си видео да те је Господ, Бог твој, носио као што отац носи свога сина током целог пута који сте превалили све док нисте дошли до овог места.’

32Али и поред тога нисте се поуздали у Господа, Бога свога, 33који иде пред вама да вам потражи место за таборовање – ноћу у огњу да видите пут на који сте кренули, а дању у облаку.

34Кад је Господ чуо шта сте рекли, разгневио се и заклео: 35’Ниједан од ових људи из овог злог нараштаја неће видети добру земљу за коју сам се заклео да ћу је дати вашим оцима, 36осим Халева, сина Јефонијина. Он ће је видети! Њему и његовим синовима ћу дати земљу у коју је ступио, зато што се потпуно поуздао у Господа.’

37Због вас се Господ разгневио и на мене, па је рекао: ’Ни ти нећеш ући тамо! 38Исус, син Навинов, који стоји пред тобом, ући ће тамо. Охрабри га, јер ће он увести Израиља да прими земљу у посед. 39А ваша деца, за коју сте рекли да ће постати плен, они ће ући тамо. Њима ћу дати да заузму земљу. 40Ви, пак, крените натраг и идите у пустињу према Црвеном мору.’

41Ви сте ми одговорили: ’Згрешили смо Господу. Кренућемо горе и ратовати како је заповедио Господ, Бог наш.’ Сваки човек је припасао своје оружје мислећи да је лако успети се у горски крај.

42Тада ми је Господ рекао: ’Реци им: „Не пењите се и не ратујте, јер нећу бити међу вама; иначе ћете бити потучени од својих непријатеља!“’

43Ја сам вам то рекао, али ви нисте послушали. Побунили сте се против онога што је Господ рекао, па сте се припасали и успели у горје. 44Тада су изашли Аморејци који живе у горју и пресрели вас гонећи вас као пчеле. Тукли су вас од Сира до Орме. 45Онда сте се вратили и плакали пред Господом. Али Господ није слушао ваш вапај, нити се обазрео на вас. 46Зато сте остали у Кадису много дана – онолико колико сте остали тамо.