New International Version

Numbers 11:1-35

Fire From the Lord

1Now the people complained about their hardships in the hearing of the Lord, and when he heard them his anger was aroused. Then fire from the Lord burned among them and consumed some of the outskirts of the camp. 2When the people cried out to Moses, he prayed to the Lord and the fire died down. 3So that place was called Taberah,11:3 Taberah means burning. because fire from the Lord had burned among them.

Quail From the Lord

4The rabble with them began to crave other food, and again the Israelites started wailing and said, “If only we had meat to eat! 5We remember the fish we ate in Egypt at no cost—also the cucumbers, melons, leeks, onions and garlic. 6But now we have lost our appetite; we never see anything but this manna!”

7The manna was like coriander seed and looked like resin. 8The people went around gathering it, and then ground it in a hand mill or crushed it in a mortar. They cooked it in a pot or made it into loaves. And it tasted like something made with olive oil. 9When the dew settled on the camp at night, the manna also came down.

10Moses heard the people of every family wailing at the entrance to their tents. The Lord became exceedingly angry, and Moses was troubled. 11He asked the Lord, “Why have you brought this trouble on your servant? What have I done to displease you that you put the burden of all these people on me? 12Did I conceive all these people? Did I give them birth? Why do you tell me to carry them in my arms, as a nurse carries an infant, to the land you promised on oath to their ancestors? 13Where can I get meat for all these people? They keep wailing to me, ‘Give us meat to eat!’ 14I cannot carry all these people by myself; the burden is too heavy for me. 15If this is how you are going to treat me, please go ahead and kill me—if I have found favor in your eyes—and do not let me face my own ruin.”

16The Lord said to Moses: “Bring me seventy of Israel’s elders who are known to you as leaders and officials among the people. Have them come to the tent of meeting, that they may stand there with you. 17I will come down and speak with you there, and I will take some of the power of the Spirit that is on you and put it on them. They will share the burden of the people with you so that you will not have to carry it alone.

18“Tell the people: ‘Consecrate yourselves in preparation for tomorrow, when you will eat meat. The Lord heard you when you wailed, “If only we had meat to eat! We were better off in Egypt!” Now the Lord will give you meat, and you will eat it. 19You will not eat it for just one day, or two days, or five, ten or twenty days, 20but for a whole month—until it comes out of your nostrils and you loathe it—because you have rejected the Lord, who is among you, and have wailed before him, saying, “Why did we ever leave Egypt?” ’ ”

21But Moses said, “Here I am among six hundred thousand men on foot, and you say, ‘I will give them meat to eat for a whole month!’ 22Would they have enough if flocks and herds were slaughtered for them? Would they have enough if all the fish in the sea were caught for them?”

23The Lord answered Moses, “Is the Lord’s arm too short? Now you will see whether or not what I say will come true for you.”

24So Moses went out and told the people what the Lord had said. He brought together seventy of their elders and had them stand around the tent. 25Then the Lord came down in the cloud and spoke with him, and he took some of the power of the Spirit that was on him and put it on the seventy elders. When the Spirit rested on them, they prophesied—but did not do so again.

26However, two men, whose names were Eldad and Medad, had remained in the camp. They were listed among the elders, but did not go out to the tent. Yet the Spirit also rested on them, and they prophesied in the camp. 27A young man ran and told Moses, “Eldad and Medad are prophesying in the camp.”

28Joshua son of Nun, who had been Moses’ aide since youth, spoke up and said, “Moses, my lord, stop them!”

29But Moses replied, “Are you jealous for my sake? I wish that all the Lord’s people were prophets and that the Lord would put his Spirit on them!” 30Then Moses and the elders of Israel returned to the camp.

31Now a wind went out from the Lord and drove quail in from the sea. It scattered them up to two cubits11:31 That is, about 3 feet or about 90 centimeters deep all around the camp, as far as a day’s walk in any direction. 32All that day and night and all the next day the people went out and gathered quail. No one gathered less than ten homers.11:32 That is, possibly about 1 3/4 tons or about 1.6 metric tons Then they spread them out all around the camp. 33But while the meat was still between their teeth and before it could be consumed, the anger of the Lord burned against the people, and he struck them with a severe plague. 34Therefore the place was named Kibroth Hattaavah,11:34 Kibroth Hattaavah means graves of craving. because there they buried the people who had craved other food.

35From Kibroth Hattaavah the people traveled to Hazeroth and stayed there.

New Serbian Translation

4. Мојсијева 11:1-35

Господњи огањ

1Међутим, народ је почео да гунђа у Господње уши ради свога злопаћења. Кад је то Господ чуо, распалио се његов гнев: плануо је Господњи огањ међу њима, па је прождро један крај табора. 2Тада је народ завапио к Мојсију. Мојсије се помолио Господу и огањ се угасио. 3Тако се то место прозвало Тавера11,3 Тавера изгарање, огањ., јер је тамо плануо огањ Господњи.

Светина гунђа због мане

4Али светину међу њима је спопала жудња, па су Израиљци поново почели да јадикују и говоре: „Ко ће нас нахранити месом? 5Сећамо се како смо у Египту забадава јели рибу, па краставце, диње, празилук, и црни и бели лук. 6Сада нам је душа у носу, а ништа друго не видимо осим ове мане!“

7Мана је била као зрно коријандра, а изгледала је као бделијум. 8Народ је ишао около и купио је, а затим су је млели на жрвњима, или је мрвили у авану, и кували у лонцу. Од тога су правили колаче, који су имали укус уљаних колача. 9Када би у току ноћи роса пала на табор, на њу би пала мана.

10Мојсије је чуо да народ јадикује – свака породица на улазу свог шатора. Тада се Господ силно разгневио, а Мојсије се озловољио. 11Мојсије рече Господу: „Зашто злопатиш свога слугу? Зашто ми ниси исказао наклоност, него си натоварио на мене терет свег овог народа? 12Јесам ли ја зачео сав овај народ? Јесам ли их ја родио, кад ми кажеш: ’Носи их у своме наручју, као што дојиља носи одојче’, у земљу коју си уз заклетву обећао њиховим прецима? 13Одакле ми месо за сав овај народ, јер ми вапе говорећи: ’Дај нам месо да једемо!’? 14Не могу сам да носим сав овај народ, јер је то претешко за мене. 15Ако ћеш овако да поступаш са мном, боље је да ме одмах убијеш. А ако сам стекао наклоност пред тобом, не дај да гледам своју муку.“

16Господ рече Мојсију: „Окупи ми седамдесет људи од израиљских старешина за које знаш да су старешине народа и његови надгледници. Затим их доведи пред Шатор од састанка и постави их тамо са собом. 17Тада ћу сићи и говорити тамо с тобом, па ћу узети од Духа који је на теби и ставити га на њих. Тако ће заједно са тобом носити терет народа, па га нећеш више носити сам.

18А народу реци: ’Посветите се за сутра, па ћете јести месо, јер кукате у Господње уши и говорите: „Ко ће нас нахранити месом? Било нам је боље у Египту.“ Господ ће вам дати месо, па ћете се најести. 19И нећете јести само дан или два, ни пет, ни десет ни двадесет дана, 20него читав месец, док вам не изађе на нос, те вам постане одвратно, јер сте презрели Господа који је међу вама, и кукали пред њим говорећи: „Због чега смо то излазили из Египта?“’“

21Мојсије рече на то: „Ја сам међу народом који броји шест стотина хиљада пешака, а ти кажеш: ’Даћу им меса, па ће јести месец дана!’ 22Да се закољу и стада оваца и крда говеда, да ли би то било довољно за њих? Чак и да се све рибе извуку из мора, да ли би им то било довољно?“

23Господ одговори Мојсију: „Зар је рука Господња тако кратка? Сада ћеш видети хоће ли се обистинити моја реч коју сам ти рекао, или неће.“

Дух и седамдесет старешина

24Мојсије изађе и пренесе народу речи Господње. Затим је окупио седамдесет старешина народа и поставио их око Шатора. 25И Господ се спустио у облаку и говорио са њим. Потом је узео нешто од Духа који је био на њему и ставио га на седамдесет старешина. Кад је Дух починуо на њима, почели су да пророкују, али нису више то поновили.

26А у табору су остала два човека. Један се звао Елдад, а други Модад. На њих се спустио Дух. Они су били међу пописаним старешинама, али нису отишли у Шатор, него су пророковали у табору. 27Тада неки момак отрчи и јави Мојсију: „Елдад и Модад пророкују у табору!“

28Исус Навин, Мојсијев помоћник, један од његових момака, рече: „Мојсије, господару мој, забрани им!“

29Али Мојсије му рече: „Зар си завидан ради мене? Е, кад би сви у народу Господњем постали пророци! Кад би само Господ ставио свога Духа на њих!“ 30Потом се Мојсије са израиљским старешинама вратио у табор.


31Господ је учинио да дуне ветар11,31 Јеврејска именица Руах се преводи и као Дух, дух и као ветар. Очигледна је иронија и у овом догађају са препелицама и оном претходном, са опуномоћењем седамдесет старешина. Наиме, и духовна служба и суд долазе од Бога., који је донео препелице с мора и разасуо их по табору, на дан хода с једне стране табора и на дан хода с друге стране табора, на два лакта11,31 Око 1 m. од земље. 32Народ је устао, па је купио препелице сав дан и сву ноћ, и сав наредни дан. Онај који је најмање скупио имао је десет хомера11,32 Око 2.200 l.. Затим су их разасули свуда по табору. 33Док им је месо још било у зубима – било је још несажвакано – плану гнев Господњи на народ, и Господ удари народ веома великим помором. 34Зато се то место прозвало Киврот-Атава11,34 У преводу, гробови лакомих., јер су тамо сахранили народ који се полакомио. 35Из Киврот-Атаве народ је кренуо у Асирот и утаборио се у Асироту.