New International Version

Genesis 44:1-34

A Silver Cup in a Sack

1Now Joseph gave these instructions to the steward of his house: “Fill the men’s sacks with as much food as they can carry, and put each man’s silver in the mouth of his sack. 2Then put my cup, the silver one, in the mouth of the youngest one’s sack, along with the silver for his grain.” And he did as Joseph said.

3As morning dawned, the men were sent on their way with their donkeys. 4They had not gone far from the city when Joseph said to his steward, “Go after those men at once, and when you catch up with them, say to them, ‘Why have you repaid good with evil? 5Isn’t this the cup my master drinks from and also uses for divination? This is a wicked thing you have done.’ ”

6When he caught up with them, he repeated these words to them. 7But they said to him, “Why does my lord say such things? Far be it from your servants to do anything like that! 8We even brought back to you from the land of Canaan the silver we found inside the mouths of our sacks. So why would we steal silver or gold from your master’s house? 9If any of your servants is found to have it, he will die; and the rest of us will become my lord’s slaves.”

10“Very well, then,” he said, “let it be as you say. Whoever is found to have it will become my slave; the rest of you will be free from blame.”

11Each of them quickly lowered his sack to the ground and opened it. 12Then the steward proceeded to search, beginning with the oldest and ending with the youngest. And the cup was found in Benjamin’s sack. 13At this, they tore their clothes. Then they all loaded their donkeys and returned to the city.

14Joseph was still in the house when Judah and his brothers came in, and they threw themselves to the ground before him. 15Joseph said to them, “What is this you have done? Don’t you know that a man like me can find things out by divination?”

16“What can we say to my lord?” Judah replied. “What can we say? How can we prove our innocence? God has uncovered your servants’ guilt. We are now my lord’s slaves—we ourselves and the one who was found to have the cup.”

17But Joseph said, “Far be it from me to do such a thing! Only the man who was found to have the cup will become my slave. The rest of you, go back to your father in peace.”

18Then Judah went up to him and said: “Pardon your servant, my lord, let me speak a word to my lord. Do not be angry with your servant, though you are equal to Pharaoh himself. 19My lord asked his servants, ‘Do you have a father or a brother?’ 20And we answered, ‘We have an aged father, and there is a young son born to him in his old age. His brother is dead, and he is the only one of his mother’s sons left, and his father loves him.’

21“Then you said to your servants, ‘Bring him down to me so I can see him for myself.’ 22And we said to my lord, ‘The boy cannot leave his father; if he leaves him, his father will die.’ 23But you told your servants, ‘Unless your youngest brother comes down with you, you will not see my face again.’ 24When we went back to your servant my father, we told him what my lord had said.

25“Then our father said, ‘Go back and buy a little more food.’ 26But we said, ‘We cannot go down. Only if our youngest brother is with us will we go. We cannot see the man’s face unless our youngest brother is with us.’

27“Your servant my father said to us, ‘You know that my wife bore me two sons. 28One of them went away from me, and I said, “He has surely been torn to pieces.” And I have not seen him since. 29If you take this one from me too and harm comes to him, you will bring my gray head down to the grave in misery.’

30“So now, if the boy is not with us when I go back to your servant my father, and if my father, whose life is closely bound up with the boy’s life, 31sees that the boy isn’t there, he will die. Your servants will bring the gray head of our father down to the grave in sorrow. 32Your servant guaranteed the boy’s safety to my father. I said, ‘If I do not bring him back to you, I will bear the blame before you, my father, all my life!’

33“Now then, please let your servant remain here as my lord’s slave in place of the boy, and let the boy return with his brothers. 34How can I go back to my father if the boy is not with me? No! Do not let me see the misery that would come on my father.”

New Serbian Translation

1. Мојсијева 44:1-34

Последње искушење

1Јосиф нареди управитељу свога дома: „Напуни вреће ових људи храном онолико колико могу понети, а новац свакога од њих стави одозго у његову врећу. 2А мој пехар, онај сребрни пехар, стави одозго у врећу најмлађега заједно с његовим новцем за жито.“ Управитељ учини онако како му је Јосиф рекао.

3Кад је свануло јутро, отпремили су људе и њихове магарце. 4Они још нису били отишли далеко од града, кад Јосиф рече управитељу свога дома: „Устани и пођи за оним људима. Кад их стигнеш, реци им: ’Зашто узвраћате зло за добро? 5Зар да украдете пехар из ког мој господар пије44,5 Дослован превод је Није ли то оно из чега мој господар пије? Превод Зар да украдете пехар из ког мој господар пије, је преузет из Септуагинте због јасноће. и из ког чита будућност? Учинили сте зло!’“

6Кад их је стигао, рекао им је те речи. 7Они му рекоше: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко било од твојих слугу да учине такву ствар! 8Чак и новац који смо нашли одозго у нашим врећама смо ти вратили из хананске земље. Како бисмо, онда, могли да украдемо сребро или злато из куће твога господара? 9А ако код неког од твојих слугу нађеш оно што припада твоме господару, тај ће умрети, а ми остали ћемо постати робови твоме господару.“

10„У реду, нека буде како сте рекли – сложио се управитељ. Ипак, само онај код кога се пронађе пехар ће ми бити роб. Ви остали ћете бити без кривице.“

11Брже-боље су спустили своје вреће на земљу, те је сваки од њих отворио своју. 12Управитељ је претраживао од најстаријег па до најмлађег. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи. 13На то они раздеру своју одећу. Онда сваки натовари свог магарца, па се врате у град.

14Јосиф је још био тамо кад су Јуда и његова браћа стигла. Они се баце пред њим на земљу. 15Јосиф им рече: „Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као ја открива будућност?“

16Јуда одговори: „Шта можемо рећи моме господару? Шта да кажемо? Чиме да се оправдамо? Бог је открио кривицу твојих слугу. Ево нас, робови смо мога господара, и ми и онај код кога је пехар нађен.“

17„Далеко било од мене да учиним тако нешто! – рече Јосиф. Само онај код кога је пехар нађен ће бити мој роб. Ви остали се мирно вратите своме оцу.“

18Јуда му је тада приступио и рекао: „Мој господару, дозволи своме слузи да ти се обрати. Не гневи се на твога слугу, јер ти си као фараон. 19Мој господар је питао своје слуге: ’Имате ли оца или брата?’ 20А ми смо одговорили моме господару: ’Имамо старог оца и брата који се родио оцу под старост. Тај је најмлађи. Његов прави брат је умро, тако да је он једини остао од своје мајке. Отац га много воли.’

21Ти си затим рекао: ’Доведите га к мени да га видим својим очима!’ 22А ми смо ти одговорили: ’Дечак не може да напусти оца; ако га остави, отац ће умрети.’ 23Али ти си рекао својим слугама: ’Ако ваш најмлађи брат не дође с вама, не излазите ми на очи.’ 24Кад смо се вратили твоме слузи, нашем оцу, пренели смо му речи мога господара.

25На то је наш отац рекао: ’Вратите се и купите нам нешто хране.’ 26Ми смо му рекли: ’Не можемо да идемо тамо. Ићи ћемо само ако наш најмлађи брат пође с нама. Ако он не буде био с нама, том човеку нећемо моћи да изађемо на очи.’

27Твој слуга, наш отац, нам је тада рекао: ’Ви знате да ми је моја жена родила два сина. 28Један ме је већ напустио. Тада сам мислио: сигурно је растргнут! Од тада га више нисам видео. 29Ако и овога одведете од мене, те и њега задеси несрећа, с тугом ћете свалити моју седу главу у Свет мртвих.’

30Стога, ако дечак не буде с нама кад се вратим твоме слузи, моме оцу – коме је дечак толико прирастао срцу – 31пресвиснуће кад види да дечака нема са нама. Тако ће твоје слуге с тугом свалити у Свет мртвих седу главу твога слуге, нашег оца. 32А ја, твој слуга, јемчио сам свом оцу за младића, рекавши: ’Ако ти га не доведем, нек будем крив своме оцу до века!’

33Зато те молим да твој слуга остане као роб код мога господара уместо дечака, а дечак нека се врати са својом браћом. 34Јер, како да пођем горе своме оцу ако дечак не буде са мном? Не бих могао да гледам јад који би схрвао мога оца.“