King James Version

Acts 7:1-60

1Then said the high priest, Are these things so? 2And he said, Men, brethren, and fathers, hearken; The God of glory appeared unto our father Abraham, when he was in Mesopotamia, before he dwelt in Charran, 3And said unto him, Get thee out of thy country, and from thy kindred, and come into the land which I shall shew thee. 4Then came he out of the land of the Chaldæans, and dwelt in Charran: and from thence, when his father was dead, he removed him into this land, wherein ye now dwell. 5And he gave him none inheritance in it, no, not so much as to set his foot on: yet he promised that he would give it to him for a possession, and to his seed after him, when as yet he had no child. 6And God spake on this wise, That his seed should sojourn in a strange land; and that they should bring them into bondage, and entreat them evil four hundred years. 7And the nation to whom they shall be in bondage will I judge, said God: and after that shall they come forth, and serve me in this place. 8And he gave him the covenant of circumcision: and so Abraham begat Isaac, and circumcised him the eighth day; and Isaac begat Jacob; and Jacob begat the twelve patriarchs. 9And the patriarchs, moved with envy, sold Joseph into Egypt: but God was with him, 10And delivered him out of all his afflictions, and gave him favour and wisdom in the sight of Pharaoh king of Egypt; and he made him governor over Egypt and all his house. 11Now there came a dearth over all the land of Egypt and Chanaan, and great affliction: and our fathers found no sustenance. 12But when Jacob heard that there was corn in Egypt, he sent out our fathers first. 13And at the second time Joseph was made known to his brethren; and Joseph’s kindred was made known unto Pharaoh. 14Then sent Joseph, and called his father Jacob to him, and all his kindred, threescore and fifteen souls. 15So Jacob went down into Egypt, and died, he, and our fathers, 16And were carried over into Sychem, and laid in the sepulchre that Abraham bought for a sum of money of the sons of Emmor the father of Sychem. 17But when the time of the promise drew nigh, which God had sworn to Abraham, the people grew and multiplied in Egypt, 18Till another king arose, which knew not Joseph. 19The same dealt subtilly with our kindred, and evil entreated our fathers, so that they cast out their young children, to the end they might not live. 20In which time Moses was born, and was exceeding fair, and nourished up in his father’s house three months: 21And when he was cast out, Pharaoh’s daughter took him up, and nourished him for her own son. 22And Moses was learned in all the wisdom of the Egyptians, and was mighty in words and in deeds. 23And when he was full forty years old, it came into his heart to visit his brethren the children of Israel. 24And seeing one of them suffer wrong, he defended him, and avenged him that was oppressed, and smote the Egyptian: 25For he supposed his brethren would have understood how that God by his hand would deliver them: but they understood not. 26And the next day he shewed himself unto them as they strove, and would have set them at one again, saying, Sirs, ye are brethren; why do ye wrong one to another? 27But he that did his neighbour wrong thrust him away, saying, Who made thee a ruler and a judge over us? 28Wilt thou kill me, as thou diddest the Egyptian yesterday? 29Then fled Moses at this saying, and was a stranger in the land of Madian, where he begat two sons. 30And when forty years were expired, there appeared to him in the wilderness of mount Sina an angel of the Lord in a flame of fire in a bush. 31When Moses saw it, he wondered at the sight: and as he drew near to behold it, the voice of the Lord came unto him, 32Saying, I am the God of thy fathers, the God of Abraham, and the God of Isaac, and the God of Jacob. Then Moses trembled, and durst not behold. 33Then said the Lord to him, Put off thy shoes from thy feet: for the place where thou standest is holy ground. 34I have seen, I have seen the affliction of my people which is in Egypt, and I have heard their groaning, and am come down to deliver them. And now come, I will send thee into Egypt. 35This Moses whom they refused, saying, Who made thee a ruler and a judge? the same did God send to be a ruler and a deliverer by the hand of the angel which appeared to him in the bush. 36He brought them out, after that he had shewed wonders and signs in the land of Egypt, and in the Red sea, and in the wilderness forty years.

37¶ This is that Moses, which said unto the children of Israel, A prophet shall the Lord your God raise up unto you of your brethren, like unto me; him shall ye hear. 38This is he, that was in the church in the wilderness with the angel which spake to him in the mount Sina, and with our fathers: who received the lively oracles to give unto us: 39To whom our fathers would not obey, but thrust him from them, and in their hearts turned back again into Egypt, 40Saying unto Aaron, Make us gods to go before us: for as for this Moses, which brought us out of the land of Egypt, we wot not what is become of him. 41And they made a calf in those days, and offered sacrifice unto the idol, and rejoiced in the works of their own hands. 42Then God turned, and gave them up to worship the host of heaven; as it is written in the book of the prophets, O ye house of Israel, have ye offered to me slain beasts and sacrifices by the space of forty years in the wilderness? 43Yea, ye took up the tabernacle of Moloch, and the star of your god Remphan, figures which ye made to worship them: and I will carry you away beyond Babylon. 44Our fathers had the tabernacle of witness in the wilderness, as he had appointed, speaking unto Moses, that he should make it according to the fashion that he had seen. 45Which also our fathers that came after brought in with Jesus into the possession of the Gentiles, whom God drave out before the face of our fathers, unto the days of David; 46Who found favour before God, and desired to find a tabernacle for the God of Jacob. 47But Solomon built him an house. 48Howbeit the most High dwelleth not in temples made with hands; as saith the prophet, 49Heaven is my throne, and earth is my footstool: what house will ye build me? saith the Lord: or what is the place of my rest? 50Hath not my hand made all these things?

51¶ Ye stiffnecked and uncircumcised in heart and ears, ye do always resist the Holy Ghost: as your fathers did, so do ye. 52Which of the prophets have not your fathers persecuted? and they have slain them which shewed before of the coming of the Just One; of whom ye have been now the betrayers and murderers: 53Who have received the law by the disposition of angels, and have not kept it.

54¶ When they heard these things, they were cut to the heart, and they gnashed on him with their teeth. 55But he, being full of the Holy Ghost, looked up stedfastly into heaven, and saw the glory of God, and Jesus standing on the right hand of God, 56And said, Behold, I see the heavens opened, and the Son of man standing on the right hand of God. 57Then they cried out with a loud voice, and stopped their ears, and ran upon him with one accord, 58And cast him out of the city, and stoned him: and the witnesses laid down their clothes at a young man’s feet, whose name was Saul. 59And they stoned Stephen, calling upon God, and saying, Lord Jesus, receive my spirit. 60And he kneeled down, and cried with a loud voice, Lord, lay not this sin to their charge. And when he had said this, he fell asleep.

New Serbian Translation

Дела апостолска 7:1-60

Стефанов говор

1Тада је Првосвештеник упитао Стефана: „Јесу ли ове оптужбе истините?“ 2Стефан је на ово одговорио: „Браћо и оци, слушајте ме. Славни Бог објавио се нашем оцу Аврахаму у Месопотамији, пре него што се настанио у Харану, 3и наложио му: ’Иди из своје земље и од своје родбине, па пођи у земљу коју ћу ти показати.’

4Аврахам је напустио Халдејску земљу и настанио се у Харану. После смрти његовог оца, Бог га је преселио у ову земљу у којој ви сада живите. 5У њој му ни стопу није дао у посед, али му је обећао да ће је дати у посед њему и његовом потомству после њега, иако још није имао деце.

6Бог му је такође рекао да ће његови потомци бити дошљаци у туђој земљи. Тамо ће робовати и бити тлачени четири стотине година: 7’Народу коме буду робовали ја ћу судити, а на крају ће изаћи оданде и служити ми на овом месту.’ 8Бог је онда са Аврахамом склопио савез, чији је знак обрезање. Њему се родио Исак кога је обрезао осмога дана. Исак је обрезао Јакова, а Јаков дванаест родоначелника.

9Родоначелници су били љубоморни на свог брата Јосифа, па су га продали као роба у Египат. Ипак, Бог је био са њим 10и избавио га од свих његових невоља. Пошто га је Бог обдарио мудрошћу, стекао је наклоност фараона, египатског цара, који га је поставио да управља Египтом и целим својим двором.

11Тада је у Египту и Ханану настала глад и велика беда, тако да наши преци нису могли да набаве храну. 12Кад је Јаков чуо да у Египту има жита, послао је тамо наше очеве први пут. 13Када су се тамо нашли по други пут, Јосиф је обзнанио својој браћи ко је он. Тако је фараон сазнао за Јосифову породицу. 14Јосиф је онда послао по свога оца Јакова и сву своју родбину – укупно седамдесет пет особа. 15Тако је Јаков отишао у Египат где је умро он и наши очеви. 16Њихова тела су била пренесена у Сихем и положена у гроб који је Аврахам био купио од Еморових синова за одређену своту.

17Приближавало се време да Бог испуни обећање које је уз заклетву дао Аврахаму. Народ је растао и множио се у Египту, 18све док Египтом није завладао нови цар који није познавао Јосифа. 19Он је лукаво поступио са нашим народом: злостављао је наше претке и присиљавао их да своју новорођенчад остављају напољу да умру. 20У то време, родио се Мојсије. Био је прелепо дете. Три месеца је био одгајан у очевој кући. 21Када су га оставили напољу, фараонова ћерка га је узела и одгојила га себи за сина. 22Мојсије је, одгојен у свој мудрости Египта, био чувен по својим речима и делима.

23Када му је било четрдесет година, дође му на памет да посети своју браћу Израиљце. 24Кад је видео како један од њих бива злостављан, он му прискочи у помоћ и освети га – убивши Египћанина. 25Мислио је да ће његови сународници схватити да им Бог преко њега шаље избављење, али они то нису разумели. 26Следећег дана је затекао два Израиљца како се туку. Покушао је да их помири говорећи: ’Људи, ви сте браћа! Зашто злостављате један другога?’

27Но, онај што је злостављао свога ближњег, одгурну га и рече му: ’Ко је тебе поставио за главара и судију над нама? 28Хоћеш ли и мене да убијеш као што си јуче убио Египћанина?’ 29На те речи Мојсије побегне из Египта и настани се као дошљак у мадијанској земљи. Тамо су му се родила два сина.

30После четрдесет година, указао му се анђео у пламтећем огњу из једног грма, у пустињи код планине Синај. 31Кад је Мојсије то видео, задивио се призором. Али када је пришао грму да боље осмотри, чуо је глас Господњи: 32’Ја сам Бог твојих отаца; Бог Аврахамов, Исаков и Јаковљев.’ Дрхтећи од страха, Мојсије се није више усуђивао да дигне поглед.

33Бог му је затим рекао: ’Изуј обућу са својих ногу, јер је место на коме стојиш свето тло. 34Уистину сам видео невоље мога народа у Египту и чуо његово уздисање и зато сам сишао да их избавим. А сад пођи, ја те шаљем у Египат!’

35Дакле, истог оног Мојсија кога су одбацили рекавши: ’Ко је тебе поставио за главара и судију над нама?’, Бог је сада послао као владара и избавитеља преко анђела који му се указао у грму. 36Он их је извео оданде, чинећи чуда и знаке у египатској земљи, на Црвеном мору и у пустињи током четрдесет година.

37То је онај исти Мојсије који је рекао Израиљцима: ’Бог ће вам подићи пророка од ваше браће, као што сам ја.’ 38Он је био на сабору у пустињи, а анђео је говорио с њим и с нашим прецима на гори Синај; он је примио речи живота и предао их нама.

39Међутим, наши преци нису хтели да га послушају, него су га одбацили и својим се срцем вратили у Египат. 40Рекли су Арону: ’Направи нам богове који ће ићи пред нама, јер не знамо шта се догодило са оним Мојсијем који нас је извео из Египта.’ 41Тих дана су направили кип телета и принели му жртву, веселећи се ономе што су својим рукама направили. 42Тада се Бог окренуо од њих, и препустио их да служе небеској војсци, баш као што је записано у Књизи пророка̂:

’Мени ли сте приносили житне жртве и приносе

у пустињи четрдесет година,

о, доме Израиљев?!

43Не, него сте носили Молохов шатор

и звезду бога вашег Рефана;

ликове које сте начинили да им се клањате.

Зато ћу вас изгнати и даље од Вавилона.’

44Наши преци су у пустињи имали Шатор сведочанства. Бог је наложио Мојсију, док је разговарао с њим, да Шатор изради према нацрту који је видео. 45Шатор који су примили, наши преци су унели у земљу, што су под Исусом Навином освојили од многобожаца, које је Бог отерао испред њих. Шатор је остао тамо све до времена цара Давида. 46Он је стекао Божију наклоност, па је тражио од Бога да му дозволи да сагради Пребивалиште за Бога Јаковљевог. 47Ипак, тек је Соломон саградио Дом Богу.

48Али, Свевишњи не пребива у храмовима направљеним људским рукама, као што и пророк каже:

49’Небеса су престо мој,

а земља постоље за ноге моје.

Какву кућу ћете ми саградити?

И где је место мога почивања? – пита Господ.

50Није ли све то моја рука начинила?’

51О, ви тврдоглави и необрезани у срцу и ушима! Ви се увек противите Духу Светом, као што су то чинили и ваши преци 52Кога од пророка ваши преци нису прогонили? Убили су чак и оне што су најављивали долазак Праведника, кога сте ви сада издали и убили. 53Ви сте на заповест анђела примили Закон, али га нисте послушали.“

Стефанова смрт

54Када су они то чули, ускипео је бес у њима, па су почели да шкргућу зубима на њега. 55Тада је Стефан, испуњен Духом Светим, упро поглед у небо и угледао Божију славу и Исуса како стоји с десне стране Бога. 56Затим је рекао: „Гле, видим отворено небо и Сина Човечијег како стоји с десне стране Богу.“

57На то су они подигли велику вику, зачепили своје уши и једнодушно навалили на њега. 58Одвукли су га изван града где су га каменовали. Сведоци су своје огртаче дали на чување младићу који се звао Савле.

59Док су га каменовали, Стефан је зазивао Бога и говорио: „Господе Исусе, прими мој дух!“ 60Затим је пао на колена и гласно повикао: „Господе, не урачунај им овај грех!“ Након што је ово изговорио, уснуо је.