King James Version

1 Kings 3:1-28

1And Solomon made affinity with Pharaoh king of Egypt, and took Pharaoh’s daughter, and brought her into the city of David, until he had made an end of building his own house, and the house of the LORD, and the wall of Jerusalem round about. 2Only the people sacrificed in high places, because there was no house built unto the name of the LORD, until those days. 3And Solomon loved the LORD, walking in the statutes of David his father: only he sacrificed and burnt incense in high places. 4And the king went to Gibeon to sacrifice there; for that was the great high place: a thousand burnt offerings did Solomon offer upon that altar.

5¶ In Gibeon the LORD appeared to Solomon in a dream by night: and God said, Ask what I shall give thee. 6And Solomon said, Thou hast shewed unto thy servant David my father great mercy, according as he walked before thee in truth, and in righteousness, and in uprightness of heart with thee; and thou hast kept for him this great kindness, that thou hast given him a son to sit on his throne, as it is this day.3.6 mercy: or, bounty 7And now, O LORD my God, thou hast made thy servant king instead of David my father: and I am but a little child: I know not how to go out or come in. 8And thy servant is in the midst of thy people which thou hast chosen, a great people, that cannot be numbered nor counted for multitude. 9Give therefore thy servant an understanding heart to judge thy people, that I may discern between good and bad: for who is able to judge this thy so great a people?3.9 understanding: Heb. hearing 10And the speech pleased the Lord, that Solomon had asked this thing. 11And God said unto him, Because thou hast asked this thing, and hast not asked for thyself long life; neither hast asked riches for thyself, nor hast asked the life of thine enemies; but hast asked for thyself understanding to discern judgment;3.11 long life: Heb. many days3.11 discern: Heb. hear 12Behold, I have done according to thy words: lo, I have given thee a wise and an understanding heart; so that there was none like thee before thee, neither after thee shall any arise like unto thee. 13And I have also given thee that which thou hast not asked, both riches, and honour: so that there shall not be any among the kings like unto thee all thy days.3.13 shall…: or, hath not been 14And if thou wilt walk in my ways, to keep my statutes and my commandments, as thy father David did walk, then I will lengthen thy days. 15And Solomon awoke; and, behold, it was a dream. And he came to Jerusalem, and stood before the ark of the covenant of the LORD, and offered up burnt offerings, and offered peace offerings, and made a feast to all his servants.

16¶ Then came there two women, that were harlots, unto the king, and stood before him. 17And the one woman said, O my lord, I and this woman dwell in one house; and I was delivered of a child with her in the house. 18And it came to pass the third day after that I was delivered, that this woman was delivered also: and we were together; there was no stranger with us in the house, save we two in the house. 19And this woman’s child died in the night; because she overlaid it. 20And she arose at midnight, and took my son from beside me, while thine handmaid slept, and laid it in her bosom, and laid her dead child in my bosom. 21And when I rose in the morning to give my child suck, behold, it was dead: but when I had considered it in the morning, behold, it was not my son, which I did bear. 22And the other woman said, Nay; but the living is my son, and the dead is thy son. And this said, No; but the dead is thy son, and the living is my son. Thus they spake before the king. 23Then said the king, The one saith, This is my son that liveth, and thy son is the dead: and the other saith, Nay; but thy son is the dead, and my son is the living. 24And the king said, Bring me a sword. And they brought a sword before the king. 25And the king said, Divide the living child in two, and give half to the one, and half to the other. 26Then spake the woman whose the living child was unto the king, for her bowels yearned upon her son, and she said, O my lord, give her the living child, and in no wise slay it. But the other said, Let it be neither mine nor thine, but divide it.3.26 yearned: Heb. were hot 27Then the king answered and said, Give her the living child, and in no wise slay it: she is the mother thereof. 28And all Israel heard of the judgment which the king had judged; and they feared the king: for they saw that the wisdom of God was in him, to do judgment.3.28 in him: Heb. in the midst of him

New Serbian Translation

1. Књига о царевима 3:1-28

Соломон се моли за мудрост

1Соломон се спријатељио с фараоном, царем Египта, оженивши се његовом ћерком. Довео ју је у Давидов град и тамо је остала док није довршио градњу свога двора, Дома Господњег, и зида око Јерусалима. 2Народ је, међутим, приносио жртве на узвишицама, јер у то време још није био саграђен Дом Господњем имену. 3Соломон је волео Господа, следећи упутства свога оца Давида, само што је приносио жртве и кад на узвишицама.

4Цар оде у Гаваон да тамо принесе жртве, јер је тамо била главна узвишица. Соломон је принео хиљаду свеспалница на том жртвенику. 5Господ се у Гаваону указао Соломону ноћу у сну. Бог рече: „Тражи шта желиш и ја ћу ти дати.“

6Соломон рече: „Ти си исказао велику милост своме слузи, моме оцу Давиду, који је ходио пред тобом у верности, праведности и поштењу срца. Ти си му сачувао ову велику милост и дао му сина да седне на његов престо, како је то данас.

7А сад, Господе, Боже мој, ти си поставио свога слугу за цара уместо мога оца Давида. Али ја сам још веома млад и не знам владати. 8Слуга је твој усред твог народа, који си изабрао, великог народа који је толико бројан да се не да избројити. 9Дај своме слузи послушно срце да може судити твоме народу, и да може просудити шта је добро а шта зло; јер ко може судити твоме народу који је тако велики?“

10Господу је било мило што је Соломон то тражио. 11Бог му на то рече: „Пошто си тражио ово, а ниси тражио за себе ни дуг живот, ни богатство, ни живот својих непријатеља, него си тражио разум да просудиш шта је право, 12ево, учинићу по твојој речи. Дајем ти мудро срце и разум; таквог као што си ти није било пре тебе, а ни после тебе се неће појавити неко као што си ти. 13Дајем ти и оно што ниси тражио: богатство и славу, тако да се нико од царева неће моћи мерити с тобом за свег твога века. 14Ако будеш следио моје путеве и држао моје уредбе и заповеди као што је следио твој отац Давид, тада ћу продужити и твој живот.“

15Соломон се пробудио, али био је то сан. Кад се вратио у Јерусалим, стао је пред Ковчег савеза Господњег и принео жртве свеспалнице и жртве мира. Затим је приредио гозбу за све своје слуге.

Соломонова мудра одлука

16Потом су к цару дошле две жене, блуднице, и стале пред њега. 17Једна од жена рече: „Молим те, мој господару. Ја и ова жена смо живеле у истој кући. Ја сам родила дете док је она била у кући. 18Три дана након мог порода, родила је и ова жена. Биле смо саме; с нама није било никога у кући, само смо нас две жене биле у кући.

19Али током ноћи умре син ове жене, јер је легла на њега. 20Устане она усред ноћи и узме мог сина који је био уз мене; а твоја је слушкиња спавала. Она га је узела у своје наручје, а свог мртвог сина је положила у моје наручје. 21Пробудим се ујутро да подојим свог сина, а он мртав. Пошто је било јутро, ја га пажљиво погледам; видим, није то мој син кога сам родила.“

22Али друга жена рече: „Не, мој син је жив, а твој син је мртав.“

На то прва рече: „Не, него је твој син мртав, а мој син је жив.“ Тако су говориле пред царом.

23Тада цар рече: „Једна каже: ’Мој син је онај живи, а твој син је мртав’, а друга каже: ’Не, него је твој син мртав, а мој је онај живи.’“

24Цар нареди: „Донесите ми мач.“ Они донесоше мач пред цара. 25Цар рече: „Пресеците живо дете на два дела, па дајте једну половину једној, а другу половину другој.“

26Међутим, жена чији је син био жив, испуњена сажаљењем према своме сину, рече: „Молим те, мој господару, дај јој живо дете, само га немој убити!“

А она друга рече: „Неће бити ни моје ни твоје; пресеци га!“

27Тада цар рече: „Дајте живо дете првој жени; не убијајте га. Она је његова мајка.“

28Кад је сав Израиљ чуо за пресуду коју је изрекао цар, имали су страхопоштовање за њега, јер су видели да је у њему Божија мудрост да дели правду.