Nueva Versión Internacional (Castilian)

Génesis 19

Destrucción de Sodoma y Gomorra

1Caía la tarde cuando los dos ángeles llegaron a Sodoma. Lot estaba sentado a la entrada de la ciudad. Al verlos, se levantó para recibirlos y se postró rostro en tierra. Les dijo:

―Por favor, señores, os ruego que paséis la noche en la casa de este vuestro siervo. Allí podréis lavaros los pies, y mañana al amanecer seguiréis vuestro camino.

―No, gracias —respondieron ellos—. Pasaremos la noche en la plaza.

Pero tanto les insistió Lot que fueron con él y entraron en su casa. Allí Lot les preparó una buena comida y coció panes sin levadura, y ellos comieron.

Aún no se habían acostado cuando los hombres de la ciudad de Sodoma rodearon la casa. Todo el pueblo sin excepción, tanto jóvenes como ancianos, estaba allí presente. Llamaron a Lot y le dijeron:

―¿Dónde están los hombres que vinieron a pasar la noche en tu casa? ¡Échalos afuera! ¡Queremos acostarnos con ellos!

Lot salió a la puerta y, cerrándola detrás de sí, les dijo:

―Por favor, amigos míos, no cometáis tal perversidad. Tengo dos hijas que todavía son vírgenes; voy a traéroslas para que hagáis con ellas lo que os plazca, pero a estos hombres no les hagáis nada, pues han venido a hospedarse bajo mi techo.

―¡Quítate de ahí! —le contestaron, y añadieron—: Este ni siquiera es de aquí, y ahora nos quiere mandar. ¡Pues ahora te vamos a tratar peor que a ellos!

Entonces se lanzaron contra Lot y se acercaron a la puerta con intenciones de derribarla. 10 Pero los dos hombres extendieron los brazos, metieron a Lot en la casa y cerraron la puerta. 11 Luego, a los jóvenes y ancianos que se agolparon contra la puerta de la casa los dejaron ciegos, de modo que ya no podían encontrar la puerta. 12 Luego le advirtieron a Lot:

―¿Tienes otros familiares aquí? Saca de esta ciudad a tus yernos, hijos, hijas, y a todos los que te pertenezcan, 13 porque vamos a destruirla. El clamor contra esta gente ha llegado hasta el Señor, y ya resulta insoportable. Por eso nos ha enviado a destruirla.

14 Lot salió para hablar con sus futuros yernos, es decir, con los prometidos de sus hijas.

―¡Apresuraos! —les dijo—. ¡Abandonad la ciudad, porque el Señor está a punto de destruirla!

Pero ellos creían que Lot estaba bromeando, 15 así que al amanecer los ángeles insistieron con Lot. Exclamaron:

―¡Apresúrate! Llévate a tu esposa y a tus dos hijas que están aquí, para que no perezcan cuando la ciudad sea castigada.

16 Como Lot titubeaba, los hombres lo tomaron de la mano, lo mismo que a su esposa y a sus dos hijas, y los sacaron de la ciudad, porque el Señor tuvo compasión de ellos. 17 Cuando ya los habían sacado de la ciudad, uno de los ángeles le dijo:

―¡Escápate! No mires hacia atrás, ni te detengas en ninguna parte del valle. Huye hacia las montañas, no sea que perezcas.

18 ―¡No, señor mío, por favor! —respondió Lot—. 19 Tú has visto con buenos ojos a este siervo tuyo, y tu lealtad ha sido grande al salvarme la vida. Pero yo no puedo escaparme a las montañas, no sea que la destrucción me alcance y pierda yo la vida. 20 Cerca de aquí hay una ciudad pequeña, en la que podría refugiarme. ¿Por qué no dejas que me escape hacia allí? Es una ciudad muy pequeña, y en ella me pondré a salvo.

21 ―Está bien —le respondió—; también esta petición te la concederé. No destruiré la ciudad de que hablas. 22 Pero date prisa y huye de una vez, porque no puedo hacer nada hasta que llegues allí.

Por eso aquella ciudad recibió el nombre de Zoar.[a]

23 Lot llegó a Zoar cuando estaba amaneciendo. 24 Entonces el Señor hizo que cayera del cielo una lluvia de fuego y azufre sobre Sodoma y Gomorra. 25 Así destruyó esas ciudades y a todos sus habitantes, junto con toda la llanura y la vegetación del suelo. 26 Pero la esposa de Lot miró hacia atrás, y se quedó convertida en estatua de sal.

27 Al día siguiente, Abraham madrugó y regresó al lugar donde se había encontrado con el Señor. 28 Volvió la mirada hacia Sodoma y Gomorra, y hacia toda la llanura, y vio que de la tierra subía humo, como de un horno.

29 Así arrasó Dios las ciudades de la llanura, pero se acordó de Abraham y sacó a Lot de en medio de la catástrofe que destruyó las ciudades en que había habitado.

Lot y sus hijas

30 Luego, por miedo a quedarse en Zoar, Lot se fue con sus dos hijas a vivir en la región montañosa. Allí vivió con ellas en una cueva. 31 Un día, la hija mayor le dijo a la menor:

―Nuestro padre ya es viejo, y no quedan hombres en esta región para que se casen con nosotras, como es la costumbre de todo el mundo. 32 Ven, vamos a emborracharlo, y nos acostaremos con él; y así, por medio de él tendremos descendencia.

33 Esa misma noche emborracharon a su padre y, sin que este se diera cuenta de nada, la hija mayor fue y se acostó con él. 34 A la mañana siguiente, la mayor le dijo a la menor:

―Mira, anoche me acosté con mi padre. Vamos a emborracharlo de nuevo esta noche, y ahora tú te acostarás con él; y así, por medio de él tendremos descendencia.

35 Esa misma noche volvieron a emborrachar a su padre y, sin que este se diera cuenta de nada, la hija menor fue y se acostó con él. 36 Así las dos hijas de Lot quedaron embarazadas de su padre. 37 La mayor tuvo un hijo, a quien llamó Moab,[b] padre de los actuales moabitas. 38 La hija menor también tuvo un hijo, a quien llamó Ben Amí,[c] padre de los actuales amonitas.

Footnotes

  1. 19:22 En hebreo, Zoar significa pequeña.
  2. 19:37 En hebreo, Moab suena como la palabra que significa por parte del padre.
  3. 19:38 En hebreo, Ben Amí suena como la palabra que significa hijo de mi pueblo.

New Serbian Translation

1 Мојсијева 19

Уништење Содоме и Гоморе

1Стигну она два анђела увече у Содому баш када је Лот седео код градских врата. Кад их је видео, Лот им је пошао у сусрет, поклонио се лицем до земље и рекао: „Молим вас, господо, свратите у дом свога слуге да проведете ноћ и оперете ноге; онда ураните, па наставите својим путем.“

Они одговорише: „Не, преспаваћемо на улици.“

Но, Лот их је толико салетао да су они коначно свратили к њему и ушли у његову кућу. Онда их је угостио, испекао бесквасни хлеб, па су јели. Али пре него што су легли на починак, житељи града – мушкарци Содоме, стари и млади – сав народ до последњег човека, опколе кућу. Онда су позвали Лота и рекли му: „Где су они људи што су ноћас дошли к теби? Изведи их к нама да спавамо с њима!“

Лот изађе к њима на улаз, а врата затвори за собом. Онда им рече: „Браћо моја, молим вас, не чините тог зла! Ево, имам овде две ћерке које још нису биле у додиру ни с једним човеком. Њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; али овим људима не чините ништа, јер су дошли под сенку мога крова.“

Они му рекоше: „Склони се одатле! Дошао си овде као дошљак, а већ се постављаш за судију. Сад ћемо с тобом да урадимо горе него с њима.“ Онда силовито насрну на Лота и примакну се вратима да их развале. 10 Али она двојица испруже руке, увуку Лота к себи и затворе врата. 11 А оне људе што су били пред вратима, старе и младе, ударе слепилом тако да нису могли да пронађу врата.

12 Онда она двојица упиташе Лота: „Имаш ли овде још кога: зетове, синове и ћерке, или било кога у граду? Изведи их из места, 13 јер ћемо га уништити. Тешка је оптужба што га терети пред Господом; он нас је послао да га уништимо.“

14 Лот је затим изашао и рекао својим будућим зетовима који су били верени с његовим ћеркама: „Устајте! Одлазите из овог места јер ће Господ уништити град!“ Али њима се чинило да то Лот збија шалу.

15 У са̂м освит зоре, анђели навале на Лота говорећи: „Устани и поведи своју жену и своје две ћерке које су овде, да не будеш затрт кад град буде кажњен!“

16 Међутим, Лот је оклевао. Али пошто му се Господ смиловао, они га узму за руку, као и његову жену и његове две ћерке и безбедно их изведу из града.

17 Чим су их извели, један од њих рече: „Бежи да спасеш живот! Не осврћи се нити се игде у равници заустављај. Бежи у брда да не будеш затрт!“

18 Али Лот им рече: „Немој, Господе[a], молим те! 19 Твој је слуга нашао наклоност пред тобом; шта више, исказао си ми обиље своје милости спасивши ми живот. Али ја не могу да бежим у брда, јер ће ме снаћи несрећа, те ћу погинути. 20 Ево, ту у близини има једно мало место где бих могао да побегнем. Није ли заиста мало? Допусти ми да побегнем тамо да спасем живот.“

21 Господ[b] му одговори: „Добро, услишићу ти и ову молбу и нећу затрти град о коме говориш. 22 Брзо бежи тамо, јер не могу ништа да учиним док ти не стигнеш тамо.“ Зато се тај град зове „Соар“. 23 Сунце је излазило над земљом кад је Лот ушао у Соар.

24 Тада је Господ на Содому и Гомору сручио кишу од ужареног сумпора – с неба, од Господа – 25 па је уништио ове градове и сву ту равницу, све житеље градова и све што је расло на земљи. 26 Али Лотова жена се окрете за собом и претвори се у стуб соли.

27 Рано следећег јутра, Авра̂м устане и врати се на место где је стајао пред Господом. 28 Погледао је према Содоми и Гомори и према целој равници, и угледао како се диже дим над земљом као дим из пећи.

29 Кад је Бог уништавао градове у равници где је Лот живео, држао је на уму Авра̂ма, па је извео Лота одатле, и избавио га од истребљења.

Лот и његове ћерке

30 Лот је напустио Соар, јер се плашио да остане тамо, и настанио се у брдима са своје две ћерке. Живео је са њима у једној пећини.

31 Тада је старија ћерка рекла млађој: „Наш је отац остарео, а у земљи нема мужа да буде са нама, као што је ред по свему свету. 32 Хајде да напијемо нашег оца вином и легнемо с њим. Тако ћемо преко нашег оца сачувати потомство.“ 33 Исте ноћи опију оне свога оца вином, па старија оде и легне са својим оцем. Он није знао ни кад је легла ни кад је устала. 34 Ујутро је старија рекла млађој: „Ево, ја сам прошле ноћи легла са нашим оцем. Хајде да га напијемо вином и ове ноћи, па иди и лези с њим, како би преко нашег оца сачували потомство.“ 35 Тако оне поново напију свога оца вином, па млађа ћерка легне с њим. А он опет није знао ни кад је ова легла ни кад је устала. 36 Тако су обе ћерке Лотове остале у другом стању са својим оцем. 37 Старија ћерка је родила сина и дала му име „Моав“[c]. Он је праотац данашњих Моаваца. 38 И млађа је родила сина. Дала му је име „Вен-Ами“[d]. Он је праотац данашњих Амонаца.

Footnotes

  1. 19,18 Иако је из контекста јасно да Лот разговара са анђелима (3. лице множине), он их ословљава као Господа (2. лице једнине), и у овом и у наредном стиху.
  2. 19,21 У изворном тексту је он, што истиче нејасноћу са ким Лот разговара, са анђелом или са Господом.
  3. 19,37 Значење имена Моав није извесно. Могуће значење је од мог оца.
  4. 19,38 Вен-Ами значи Син мог народа.