1Ao, sɛdeɛ kuropɔn no adane amamfo nie,
kuropɔn a anka nnipa ahyɛ no ma?
Ɛdeɛn enti na wayɛ okunafoɔ baa a
kane no na anka woyɛ kɛseɛ wɔ amanaman no mu?
Deɛ na ɔyɛ ɔhemmaa wɔ amantam no mu no
abɛyɛ afenaa ɛnnɛ.
2Ɔsu yaayaaya anadwo,
nisuo sensane nʼafono so.
Nʼadɔfoɔ nyinaa mu no,
ɔbiara nni hɔ a ɔkyekyere ne werɛ.
Nʼayɔnkofoɔ nyinaa adi no hwammɔ
Wɔayɛ nʼatamfoɔ.
3Amanehunu ne adwumaden akyi no,
Yuda kɔ nnommumfa mu.
Ɔte amanaman no mu
na ɔnni ahomegyebea
Wɔn a wɔtaa no nyinaa ati no
wɔ nʼahokyere mu.
4Akwan a ɛkɔ Sion no di awerɛhoɔ,
ɛfiri sɛ obiara nkɔ nʼafahyɛ ase.
Nʼapono nyinaa adeda mpan,
na nʼasɔfoɔ si apinie,
ne mmabaawa di yea,
na ɔwɔ yeadie a emu yɛ den.
5Nʼatamfoɔ abɛyɛ ne wuranom;
wɔn a wɔ ne no ayɛ dom ho adwo wɔn.
Awurade ama awerɛhoɔ aba ne so
nʼamumuyɛ bebrebe enti.
Ne mma kɔ nnommumfa mu.
Wɔayɛ nneduafoɔ ama ɔtamfoɔ.
6Animuonyam nyinaa atu
afiri Ɔbabaa Sion so kɔ.
Ne mmapɔmma ayɛ sɛ aforoteɛ
a wɔnnya adidibea;
na wɔde mmerɛyɛ adwane
wɔ wɔn ataafoɔ anim.
7Nʼamanehunu ne ananteananteɛ nna mu no,
Yerusalem kae ademudeɛ nyinaa
a na ɛwɔ no wɔ nna a atwam no mu.
Ne nkurɔfoɔ kɔtɔɔ ɔtamfoɔ no nsa mu no,
na obiara nni hɔ a ɔbɛboa no.
Nʼatamfoɔ de wɔn ani hwɛɛ no
na wɔseree ne sɛeɛ.
8Yerusalem ayɛ bɔne kɛseɛ
enti ne ho agu fi.
Wɔn a wɔdi no ni no sopa no,
ɛfiri sɛ wɔahunu nʼadagya;
ɔno ankasa gu ahome
na ɔdane nʼani.
9Nʼafideyɛ atu aka ne ntadeɛ mu;
wannwene ne daakye ho.
Nʼasehweɛ yɛ nwanwa;
obiara ankyekyere ne werɛ.
“Ao Awurade hwɛ mʼamanehunu,
ɛfiri sɛ ɔtamfoɔ adi nkonim.”
10Ɔtamfoɔ no de ne nsa too
nʼademudeɛ nyinaa so;
ɔhunuu sɛ amanaman
rehyɛne ne kronkronbea hɔ,
nnipa a woabra sɛ
wɔnnhyɛne wʼasafo mu no.
11Ne nkurɔfoɔ nyinaa si apinie
ɛberɛ a wɔrepɛ aduane;
wɔde wɔn ademudeɛ sesa aduane
de nya ahoɔden.
“Ao, Awurade, hwɛ na dwene me ho,
ɛfiri sɛ wɔbu me animtia.”
12“Ɛmfa mo ho anaa, mo a motwam hɔ nyinaa?
Monhwɛ na monhunu.
Ɛyea bi wɔ hɔ a ɛte sɛ me deɛ
a wɔma ɛbaa me soɔ yi anaa?
Deɛ Awurade de baa me so
wɔ nʼabufuhyeɛ da no.
13“Ɔsomaa ogya firi ɔsoro,
ma ɛbaa me nnompe mu.
Ɔsum afidie maa me nan
na ɔsane me kɔɔ mʼakyi.
Ɔyɛɛ me pasaa,
metɔɔ bira da mu nyinaa.
14“Woakyekyere me bɔne sɛ adesoa;
ɔde ne nsa nwene bɔɔ mu.
Abɛda me kɔn mu
na Awurade atwe mʼahoɔden.
Ɔde me ahyɛ wɔn a
merentumi nnyina wɔn anim no nsa.
15“Awurade apo
ahoɔdenfoɔ a wɔwɔ me ntam nyinaa;
wafrɛ akodɔm atia me
sɛ wɔmmɛdwɛre me mmeranteɛ.
Awurade atiatia Ɔbabaa Yuda Bunu so
wɔ ne nsakyiamena hɔ.
16“Yeinom enti na mesu
na nisuo adware me.
Obiara mmɛn a ɔbɛkyekye me werɛ.
Deɛ ɔbɛhyɛ me honhom den nni hɔ.
Me mma agyigya
ɛfiri sɛ ɔtamfoɔ no adi nkonim.”
17Sion trɛ ne nsa mu
nanso obiara nni hɔ a ɔbɛkyekye ne werɛ
Awurade ahyɛ ama Yakob sɛ
ne mfɛfoɔ bɛyɛ nʼatamfoɔ;
Yerusalem abɛyɛ
afideɛ wɔ wɔn mu.
18“Awurade yɛ ɔteneneeni,
nanso manni nʼahyɛdeɛ so.
Montie, mo amanaman nyinaa
monhwɛ me yea.
Me mmeranteɛ ne mmabaawa
kɔ nnommumfa mu.
19“Mefrɛɛ mʼapamfoɔ
nanso wɔyii me maeɛ.
Mʼasɔfoɔ ne me mpanimfoɔ
ase tɔreɛ wɔ kuropɔn no mu,
ɛberɛ a wɔrepɛ aduane adi
na wɔanwuwu.
20“Ao Awurade, hwɛ me mmɔborɔ!
Meredi ɛyea wɔ me mu,
na mʼakoma mu nso menni ahotɔ,
ɛfiri sɛ mayɛ otuatefoɔ kɛseɛ.
Akofena hyɛ me awerɛhoɔ wɔ abɔntene so;
efie nso yɛ owuo nko ara.
21“Nnipa ate mʼapinisie,
nanso obiara nni hɔ a ɔbɛkyekye me werɛ.
Mʼatamfoɔ nyinaa ate mʼamanehunu
wɔn ani gye deɛ woayɛ no ho.
Ma nna a woahyɛ no mmra
sɛdeɛ wɔbɛyɛ sɛ me.
22“Fa wɔn atirimuɔdensɛm nyinaa si wʼanim;
na wo ne wɔn nni
sɛdeɛ wo ne me adie
ɛsiane mʼamumuyɛ no enti.
Mʼapinisie dɔɔso
na mʼakoma aboto.”
Несрећни град
1Како седи престоница усамљена!
А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
робиња је сада потлачена.
2Грозним плачем сву ноћ плаче,
низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
постали су њени непријатељи.
3Народ Јудин, робље беспомоћно,
у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
из теснаца никуд да побегну.
4Тужни су путеви ка сионском Дому,
на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
Сион је у горком ропцу.
5Над њим сада господаре тлачитељи,
због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
и одведоше их у изгнанство.
6Повукла се од ћерке сионске,
повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
испред ловаца који их гоне.
7Јерусалим, рушевина усамљена,
свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
смеју му се зато што је пао.
Тешки греси и страдања тешка
8Тешки ли су овог града греси!
Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
осврће се, иза себе гледа.
9Види му се да је нечист јако,
али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
јер непријатељи ликују ли, ликују.
10Непријатељ граби, пљачка,
све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
да ступају где ти збор ступа.
11Цвили народ, како да не тугује!
Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
јер падох у беду.“
Јерусалим у тузи
12Погледајте ме, сви што пролазите
– град довикује тужно –
Има ли бола сличног овом болу
што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
у дан кад се на ме разгневио.
13Послао је огањ са висине,
разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
у мукама за сва времена.
14Све моје грехе на мене навалио,
руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
ја им се пак не могу супротставити.
15Свим мојим јунацима
Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
изгазио је Господ лепу земљу Јудину.
16Зато из мојих очију као поток лију сузе.
Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.
17Сион руке своје пружа,
али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
као да је гадост међу њима.
Реч о праведном Богу
18Господ ме је праведно казнио,
јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
у прогонство отераше.
19Позвах своје савезнике,
а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
не би ли у животу остали.
20На мој ропац погледај, Господе,
на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
а унутра, по кућама, смрт коси.
21Како цвилим, чуј ме.
Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
Нека слично мени и душмани пате.
22Прокуни њихове опачине све,
рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
у мом је срцу туга.
