Marka 6 – SZ-PL & NSP

Słowo Życia

Marka 6:1-56

Prorok pozbawiony czci

1Wkrótce potem opuścił tę okolicę i powrócił z uczniami do rodzinnego Nazaretu. 2W dzień szabatu poszedł do synagogi i tam nauczał. Jego mądrość i cuda, jakie czynił, zastanawiały ludzi. Był przecież jednym z nich—zwyczajnym mieszkańcem tego miasteczka. 3Mówili więc między sobą:

—Czy on jest lepszy od nas? Przecież to zwyczajny cieśla, syn Marii, a brat Jakuba, Józefa, Judy i Szymona; jego siostry także przecież tutaj mieszkają.

I nie byli w stanie uwierzyć w Jego moc. 4Wtedy Jezus rzekł do nich:

—Prorok może cieszyć się poważaniem wszędzie, z wyjątkiem swojego miasta, swojej rodziny i krewnych.

5I ze względu na ich niewiarę nie mógł uczynić żadnego wielkiego cudu, uzdrowił tylko kilku chorych, kładąc na nich ręce. 6I dziwił się, że nie chcieli Mu uwierzyć.

Jezus posyła Dwunastu

Odszedł więc stamtąd, aby odwiedzać okoliczne wioski i nauczać w nich. 7Następnie zebrał Dwunastu i rozesłał ich po dwóch, udzielając im mocy wypędzania demonów. 8Nie pozwolił im jednak wziąć ze sobą niczego oprócz laski podróżnej: ani żywności, ani torby, ani pieniędzy, 9ani nawet obuwia czy ubrania na zmianę.

10—Gdy zatrzymacie się w jakimś miejscu—powiedział—nie przenoście się z domu do domu, lecz cały czas mieszkajcie w tym samym. 11A jeśli was nie przyjmą i nie zechcą was słuchać, odchodząc strząśnijcie kurz ze swoich stóp. Będzie to oznaczało, że pozostawiacie tych ludzi ich własnemu losowi.

12Poszli więc i mówili wszystkim napotkanym, że powinni odwrócić się od grzechu. 13Uwalniali też ludzi od wielu złych duchów i uzdrawiali chorych, namaszczając ich olejkiem.

Ścięcie Jana Chrzciciela

14Ponieważ wszędzie było głośno o cudach, których dokonywał Jezus, wieść o Nim dotarła również do króla Heroda. Sądził on jednak, że Jezus to zmartwychwstały Jan Chrzciciel. Podobnie zresztą myślało wielu ludzi. Mówili: „Nic dziwnego, że potrafi czynić takie cuda”. 15Inni uważali Jezusa za Eliasza, dawnego proroka. Jeszcze inni twierdzili, że to jakiś nowy wielki prorok, podobny do tych, znanych z historii.

16—To na pewno Jan, którego kazałem ściąć—mówił Herod. —Widocznie powstał z martwych.

17Jakiś czas wcześniej bowiem Herod wysłał żołnierzy, aby zatrzymali i aresztowali Jana Chrzciciela. Powodem tego była Herodiada, żona jego brata—Filipa, z którą Herod się ożenił. 18Jan bowiem ciągle wypominał Herodowi: „Nie wolno ci żyć z żoną swojego brata!”. 19Herodiada, przepełniona żądzą zemsty, chciała zabić Jana, lecz bez zgody Heroda nie mogła mu nic zrobić. 20Tymczasem on sam odnosił się do Jana z szacunkiem i chronił go. Wierzył bowiem, że to święty i dobry człowiek. Wprawdzie rozmowy z Janem wzniecały w nim niepokój, ale mimo to lubił go słuchać.

21Wreszcie nadszedł długo oczekiwany przez Herodiadę moment. Z okazji swoich urodzin Herod wydał przyjęcie dla dworzan, oficerów i wybitnych obywateli Galilei. 22Przed gośćmi wystąpiła córka Herodiady i swym tańcem wzbudziła ogólny zachwyt.

23—Proś mnie, o co tylko zechcesz, a dam ci to: nawet połowę królestwa—przysiągł król.

24Dziewczyna poszła poradzić się matki, a ta jej szepnęła:

—Proś o głowę Jana Chrzciciela.

25Wtedy przybiegła do króla ze słowami:

—Chcę mieć zaraz na tacy głowę Jana Chrzciciela!

26Mimo że król nie chciał tego, to jednak nie miał odwagi złamać przysięgi danej w obecności gości. 27Posłał więc strażnika, aby ściął Janowi głowę i przyniósł ją. Żołnierz dokonał egzekucji Jana w więzieniu, 28przyniósł jego głowę na tacy i podał dziewczynie, a ta zaniosła ją matce. 29Gdy się o tym dowiedzieli uczniowie Jana, przyszli po jego ciało i pochowali je.

Jezus karmi pięć tysięcy mężczyzn

30Apostołowie wrócili do Jezusa i opowiedzieli o tym, czego dokonali i co mówili ludziom, których odwiedzili. 31Wówczas Jezus zaproponował:

—Zostawmy na jakiś czas tłumy i odpocznijmy.

Tak wielu bowiem otaczało ich ludzi, że nie mieli nawet czasu na posiłek. 32Wyruszyli więc łodzią w poszukiwaniu jakiegoś ustronnego miejsca. 33Jednak niektórzy z obecnych zauważyli, że odpływają, i pobiegli wzdłuż brzegu, aby spotkać ich tam, gdzie dopłyną. 34Wychodząc z łodzi, Jezus znów zastał więc tłumy ludzi. Gdy spojrzał na zebranych, ogarnęła Go litość, byli bowiem jak owce bez pasterza. Zaczął więc nauczać ich wielu ważnych prawd. 35-36Pod wieczór uczniowie zwrócili się do Niego:

—Każ ludziom rozejść się do pobliskich wiosek i osad. Niech kupią sobie coś do jedzenia, bo na tym pustkowiu nie ma żywności, a robi się już późno.

37—Wy dajcie im jeść—rzekł Jezus.

—Ale co?! Trzeba by całej fortuny, aby kupić dość żywności dla takiej rzeszy!—wykrzyknęli.

38—Zobaczcie najpierw, co mamy do jedzenia—odpowiedział.

—Mamy tylko pięć chlebów i dwie ryby!—donieśli Mu po chwili.

39Wtedy Jezus polecił ludziom usiąść na zielonej trawie. 40Rozsiedli się więc w grupach po pięćdziesiąt i sto osób. 41A On wziął pięć chlebów i dwie ryby. Popatrzył w niebo, podziękował za nie Bogu, po czym dawał uczniom, a oni rozdawali ludziom. 42W ten sposób wszyscy najedli się do syta! 43I zebrano jeszcze dwanaście koszy resztek chleba i ryb, 44choć w posiłku tym brało udział około pięciu tysięcy samych tylko mężczyzn—nie licząc kobiet i dzieci.

Jezus chodzi po wodzie

45Zaraz potem Jezus nakazał uczniom, aby przeprawili się łodzią na drugą stronę jeziora—do Betsaidy, dokąd On sam miał przybyć później. Chciał bowiem pozostać na miejscu do czasu, aż ludzie rozejdą się do domów. 46Gdy wszyscy już odeszli, wszedł na wzgórze, aby się modlić. 47Zapadł zmrok i Jezus był zupełnie sam. Tymczasem uczniowie wiosłowali, płynąc łodzią przez środek jeziora. 48-49Jezus zobaczył, że znaleźli się w trudnej sytuacji, walcząc z silnym wiatrem i falami. Około trzeciej nad ranem poszedł więc do nich po wodzie. Gdy uczniowie zobaczyli mijającego ich Jezusa, krzyknęli z przerażenia:

—To duch!

50—Spokojnie! Nie bójcie się, to Ja!—szybko odrzekł Jezus.

51Gdy wszedł do łodzi, wiatr nagle ucichł. Uczniowie byli zdumieni. 52Mimo że poprzedniego wieczoru byli świadkami cudu, nie mogli w to uwierzyć. Wciąż jeszcze nie byli w stanie pojąć, kim On jest.

53Niebawem przypłynęli do krainy Genezaret 54i wyszli na brzeg. Stojący tam ludzie natychmiast rozpoznali Jezusa 55i po całej okolicy rozeszła się wiadomość o Jego przybyciu. Wtedy ze wszystkich stron zaczęto przynosić do Niego chorych. 56Gdziekolwiek się pojawił—w wioskach i miastach, a nawet w odległych osadach—wszędzie wynoszono chorych na place i ulice. Proszono Go, aby pozwolił im przynajmniej dotknąć swojego płaszcza. A wszyscy, którzy Go dotykali, odzyskiwali zdrowie.

New Serbian Translation

Марко 6:1-56

Исус у Назарету

1Исус је отишао одатле и вратио се у своје завичајно место у пратњи својих ученика. 2Када је дошла субота, почео је да поучава у синагоги. Многи слушатељи су били изненађени. Говорили су: „Откуд овај то зна? Где ли је стекао такву мудрост? На који начин он чини чуда? 3Зар он није дрводеља, син Маријин? Нису ли његова браћа: Јаков, Јосија, Јуда и Симон? Зар његове сестре не живе овде?“ Зато га нису прихватили.

4Исус им је онда рекао: „Пророк је без части само у свом завичају, међу својом родбином и у свом дому.“ 5Зато тамо није могао да учини ниједно чудо, осим што је исцелио неколико болесника полажући руке на њих. 6Био је зачуђен њиховим неверовањем.

Исус шаље Дванаесторицу

Онда је отишао одатле и поучавао по околним селима. 7Исус је затим сазвао Дванаесторицу и слао их двојицу по двојицу, дајући им моћ над нечистим духовима.

8Заповедио им је да не узимају са собом ни хлеба, ни торбе, ни новца у појасу, осим једнога штапа: 9„Обујте само сандале, и не носите са собом два пара одеће.“ 10Рекао им је још: „У коју кућу уђете, у њој и останите, све док не одете из тог места. 11А ако вас неко место не прими, нити жели да вас саслуша, удаљите се оданде и отресите прашину са својих ногу. То ће бити доказ против њих.“

12Ученици су отишли и проповедали људима да се покају за своје грехе. 13Изагнали су многе зле духове, помазивали уљем многе болеснике и оздрављали их.

Смрт Јована Крститеља

14И цар Ирод је чуо за Исуса, јер је његово име постало добро познато. Једни су говорили: „То је Јован Крститељ устао из мртвих, те зато чудне силе делују у њему.“

15Други су говорили: „То је пророк Илија.“ Неки су, опет, говорили да је то један од пророка.

16Када је то Ирод чуо, рекао је: „То је Јован коме сам ја одрубио главу. Он је устао из мртвих.“

17Наиме, сам Ирод је наредио да ухвате Јована, да га свежу и баце у тамницу. То је било због Иродијаде, жене Иродовог брата Филипа, којом се Ирод оженио. 18Јован је, наиме, говорио Ироду: „Ти немаш права на жену свога брата!“ 19Иродијада се зато гневила на Јована и хтела да га убије, али није могла. 20Наиме, Ирод се плашио Јована, знајући да је праведан и свет човек и зато га је штитио. Кад год би га слушао, Ирод би се веома узнемирио. Ипак, радо је слушао Јована.

21Али, Иродијади се указала прилика. Било је то на Иродов рођендан, када је Ирод приредио гозбу за своје великаше, војне заповеднике и водеће људе у Галилеји. 22Тада је ушла Иродијадина ћерка и заплесала, те угодила Ироду и његовим званицама.

Цар рече девојци: „Затражи од мене што год хоћеш и ја ћу ти то дати.“ 23Он јој је уз заклетву рекао: „Што год да затражиш, даћу ти, па и половину мога царства.“

24Она изађе из одаје и рече својој мајци: „Шта да тражим?“

Она јој одговори: „Главу Јована Крститеља.“

25Девојка се одмах хитро вратила пред цара и затражила: „Хоћу да ми одмах даш главу Јована Крститеља на тањиру.“

26Цар се веома ражалостио, али због заклетве и због окупљених, није хтео да је одбије. 27Цар одмах посла џелата и нареди му да донесе Јованову главу. Џелат оде и одруби главу Јовану у тамници, 28те је донесе на тањиру и даде је девојци, а она је даде својој мајци. 29Када су то чули Јованови ученици, дошли су, узели његово тело и положили га у гроб.

Исус храни више од пет хиљада људи

30А апостоли су се окупили око Исуса и испричали му све што су радили и поучавали. 31Онда им он рече: „Идите на неко пусто место и мало се одморите.“ Било је, наиме, много људи који су долазили и одлазили, па нису имали кад да једу.

32Онда су отпловили на неко пусто место да буду насамо. 33Ипак, многи су их видели како одлазе и препознали их, па су људи из свих градова пешице журили за њима и стигли тамо пре њих. 34Изашавши из бродића, Исус угледа много народа, и сажали се на њих, јер су били као стадо без пастира. Тада је почео да их учи многим стварима. 35Како је већ било доста касно, ученици дођоше к Исусу и рекоше му: „Већ је доста касно, а место је пусто. 36Зато распусти народ, нека оду до оближњих имања и села да купе себи нешто за јело.“

37„Дајте им ви да једу“ – рече им Исус.

„Хоћеш ли да купимо хлеба за две стотине сребрњака и дамо им да једу?“ – упиташе га. 38Исус им рече: „Колико хлебова имате? Идите и погледајте.“

Када су сазнали, рекли су: „Пет хлебова и две рибе.“

39Исус им је онда наредио да посаде народ у групе по зеленој трави. 40Народ је поседао у групама од стотину и од педесет људи. 41Исус је узео пет хлебова и две рибе, погледао према небу и изрекао благослов. Потом је разломио хлеб и давао ученицима да их поделе народу. Тако је свима поделио и две рибе. 42Сви су јели и наситили се. 43Ученици су, пак, покупили дванаест пуних котарица преосталих комада хлеба и рибе. 44Било је пет хиљада мушкараца који су јели хлебове.

Исус хода по води

45Исус је одмах затим потерао ученике да се укрцају у бродић и да пре њега отплове на другу обалу, у Витсаиду, док он не распусти народ. 46Опростивши се од народа, отишао је у брда да се моли.

47Кад се спустило вече, лађица је била насред језера, док је Исус био сам на копну. 48Видео је да се његови ученици муче веслајући, јер им је дувао противан ветар. Негде између три и шест сати ујутро, дошао је к њима ходајући по језеру. Хтео је да их мимоиђе. 49Угледавши га како хода по језеру, ученици су помислили да је утвара, па су почели да вичу. 50Сви су се препали када су га угледали. Исус им се одмах обратио и рекао им: „Будите храбри! То сам ја, не бојте се!“

51Онда се попео к њима у бродић, и ветар се умирио. Ученици су били потпуно сметени, 52јер нису разумели чудо са хлебовима; срце им је још било тврдо.

Исус исцељује све који га дотакну

53Када су препловили на другу обалу, пристали су у Генисарету. 54Док је Исус излазио из лађице, људи су га одмах препознали. 55Када су чули где се налази, растрчали су се по свој околини и почели да доносе к њему болеснике на носилима. 56По свим селима, градовима или засеоцима у које је долазио, људи су износили болеснике на тргове, молећи га да болесни дотакну макар ресе његове одеће. Ко год га је дотакао, био је излечен.