Swedish Contemporary Bible

Genesis 42

Josef och hans bröder träffas i Egypten

1När Jakob hörde att det fanns säd i Egypten, sa han till sina söner: ”Varför står ni här och tittar på varandra? 2Jag har hört att det finns säd i Egypten. Res dit och köp åt oss så att vi överlever och inte svälter ihjäl!”

3Då reste tio av Josefs bröder ner till Egypten för att köpa säd. 4Jakob ville nämligen inte att Josefs bror Benjamin skulle få resa med, eftersom han var rädd att någon olycka skulle drabba honom. 5Israels söner kom alltså till Egypten tillsammans med många andra för att köpa mat, för svälten var mycket svår också i Kanaan.

6Eftersom Josef var härskare över hela Egypten och den som sålde säd till alla, var det till honom hans bröder kom, och de bugade sig djupt för honom med sina ansikten mot jorden.

7Josef kände omedelbart igen sina bröder när han såg dem, men låtsades inte om det. ”Var kommer ni ifrån?” frågade han barskt. ”Från Kanaans land”, svarade de. ”Vi har kommit för att köpa säd.”

8Josef kände igen sina bröder, men de kände inte igen honom. 9Josef kom ihåg drömmarna som han hade haft om dem. Han sa till dem: ”Ni är spioner! Ni har kommit hit för att se var landet saknar skydd.”

10”Nej, herre”, svarade de. ”Vi, dina tjänare, har bara kommit för att köpa mat. 11Vi är alla bröder, söner till en och samme man, hederliga män och inga spioner.” 12”Jo, det är ni”, fortsatte han. ”Ni har kommit för att ta reda på var vårt land saknar skydd.” 13”Herre”, sa de. ”Vi var tolv bröder, söner till en och samme man i Kanaans land. Vår yngste bror är kvar hos vår far, och en av våra bröder finns inte mer.”

14”Det är som jag har sagt”, sa Josef. ”Ni är spioner. 15Men ni ska få prövas. Så sant farao lever ska ni inte lämna Egypten förrän er yngste bror kommit hit. 16En av er får resa och hämta honom. Resten av er stannar kvar här i fängelse, tills vi ser om ni talar sanning eller inte. Om inte, så är ni spioner, så sant farao lever!”

17Under tre dagar lät han dem sitta i fängelse.

18Den tredje dagen sa Josef till dem: ”Gör så här, så får ni leva. Jag är en man som fruktar Gud. 19Om ni är ärliga män, låt då en av er bröder stanna kvar i fängelset, medan resten av er kan resa hem med säd åt era svältande familjer. 20Kom sedan tillbaka med er yngste bror hit till mig. Det får visa om ni talar sanning. Om ni gör det, behöver ni inte dö.”

Så fick de göra, men 21sinsemellan sa de: ”Det här är straffet för det vi gjorde mot vår bror. Vi såg hans vånda och hörde hans vädjan om nåd, men vi ville inte lyssna. Därför har nu denna hemsökelse drabbat oss.” 22”Var det inte det jag sa, att ni inte skulle skada pojken?” svarade Ruben. ”Ni ville inte lyssna, och nu kommer vi att få vårt straff för hans liv.”

23De visste inte att Josef förstod dem, för han hade talat med dem genom tolk. 24Josef vände sig om och gick ut och grät. När han kom tillbaka, talade han till dem igen. Sedan tog han Simon och lät fängsla honom inför deras ögon.

25Josef befallde sedan att männens säckar skulle fyllas med säd och att vars och ens pengar skulle läggas tillbaka i hans säck. Han gav dem också mat för resan. När detta var gjort, 26lastade de sina åsnor med säden och gav sig iväg hem.

27Men när de stannade för natten och en av dem öppnade sin säck för att ge foder åt sin åsna, såg han att hans pengar låg överst i säcken. 28Han sa till sina bröder: ”Mina pengar har lagts tillbaka! De finns här i säcken.” Då blev de alldeles skräckslagna och frågade varandra: ”Vad är det Gud har gjort mot oss?”

29När de sedan kom hem till sin far Jakob i Kanaans land, berättade de för honom allt som hänt dem:

30”Mannen som är herre i landet talade mycket strängt till oss och trodde att vi var spioner. 31’Nej’, sa vi, ’vi är hederliga män och inga spioner. 32Vi var tolv bröder, söner till en och samme far. En finns inte mer, och den yngste är kvar hemma hos vår far i Kanaans land.’ 33Sedan sa mannen, landets herre, till oss: ’Så här ska jag få reda på om ni är hederliga. Lämna en av era bröder här hos mig och ta säd åt era svältande familjer och res hem, 34men för hit er yngste bror till mig. Då vet jag om ni inte är spioner utan hederliga män. Då ska jag ge er bror tillbaka till er, och sedan kan ni röra er fritt i landet.’ ”

35När de tömde sina säckar fanns pungen med pengarna de betalt för säden överst i varje säck. Då blev både de och fadern skräckslagna.

36Deras far Jakob sa till dem: ”Ni har berövat mig mina barn. Josef är borta, Simon är borta, och nu vill ni ta Benjamin också! Allting går mig emot.”

37Då sa Ruben till sin far: ”Du får döda mina två söner om jag inte har med mig Benjamin tillbaka. Lämna honom åt mitt ansvar. Jag ska se till att han kommer tillbaka.”

38Men Jakob svarade: ”Min son ska inte resa dit med er, för hans bror är död, och bara han är kvar. Om något händer honom på er resa, driver ni er gråhårige far med sorg ner i dödsriket.”

New Serbian Translation

1 Мојсијева 42

Јосифова браћа долазе у Египат

1Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.

Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 10 Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. 11 Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ 12 „Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 13 Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ 14 Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ 15 Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. 16 Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ 17 Потом их је бацио у затвор на три дана. 18 Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. 19 Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. 20 Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.

21 Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ 22 Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“

23 Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. 24 Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. 25 Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да̂ храна за пут. Тако им је и било учињено. 26 Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. 27 Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. 28 Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“

29 Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: 30 „Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. 31 Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. 32 Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ 33 Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. 34 Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете[a] по земљи.’“

35 Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. 36 „Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“

37 Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ 38 Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао са̂м. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“

Notas al pie

  1. 42,34 Или: да се крећете по земљи.