Cuarto discurso de Job
1A esto respondió Job:
2«¡No hay duda de que ustedes son el pueblo!
¡Muertos ustedes, morirá la sabiduría!
3Pero yo tengo tanto cerebro como ustedes;
en nada siento que me aventajen.
¿Quién no sabe todas esas cosas?
4»Yo, que llamaba a Dios y él me respondía,
me he vuelto el hazmerreír de mis amigos;
¡soy un hazmerreír, justo e íntegro!
5Dice la gente que vive tranquila:
“¡Al daño se añade la injuria!”,
“¡Al que está por caer, hay que empujarlo!”.
6Los salteadores viven tranquilos en sus tiendas de campaña;
confiados viven esos que irritan a Dios
y piensan que pueden controlarlo.
7»Pero interroga a los animales y ellos te darán una lección;
pregunta a las aves del cielo y ellas te lo contarán;
8habla con la tierra y ella te enseñará;
con los peces del mar y te lo harán saber.
9¿Quién de todos ellos no sabe
que la mano del Señor ha hecho todo esto?
10En sus manos está la vida de todo ser vivo
y el aliento que anima a todo ser humano.
11¿Acaso no comprueba el oído las palabras
como la lengua prueba la comida?
12Entre los ancianos se halla la sabiduría;
en los muchos años, el entendimiento.
13»Con Dios están la sabiduría y el poder;
suyos son el consejo y el entendimiento.
14Lo que él derriba, nadie lo levanta;
a quien él apresa, nadie puede liberarlo.
15Si él retiene las lluvias, hay sequía;
si las deja caer, se inunda la tierra.
16Suyos son el poder y el buen juicio;
suyos son los engañados y los que engañan.
17Él hace que los consejeros anden descalzos
y que los jueces pierdan la cabeza.
18Despoja de su autoridad a los reyes
y ata una soga a su cintura.
19Él hace que los sacerdotes anden descalzos
y derroca a los que tienen el poder.
20Acalla los labios de los consejeros
y deja sin discernimiento a los ancianos.
21Cubre de desprecio a los nobles
y desarma a los poderosos.
22Pone al descubierto los más oscuros abismos
y saca a la luz las sombras más profundas.
23Engrandece o destruye a las naciones;
las hace prosperar o las dispersa.
24Priva de sensatez a los líderes de la tierra
y los hace vagar por desiertos sin senderos.
25Sin luz, los hace andar a tientas en medio de la oscuridad
y los hace tambalear como borrachos.
Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„Несумњиво, баш ви сте ми људи
с којима ће и мудрост да сконча!
3Али и ја имам памет попут ваше,
ништа гори од вас нисам.
И ко још не зна ове ствари?
4Ја сам на подсмех пријатељу своме,
ја, који сам зазвао Бога и он ми се одазвао.
На подсмех је човек праведан,
човек беспрекоран.
5’Он је за пропаст и презир’ –
став је безбрижнога –
’Гурнути треба онога
што му ноге посрћу!’
6А у шаторима окрутних је мир,
спокојни су они што Бога изазивају
и они што у руци својој бога свога носе12,6 Последњи део стиха може да се преведе и као: премда их Бог у шаци држи..
7Али, молим те, питај животиње
и поучиће те;
и птице на небу
нека ти кажу!
8Са земљом попричај и поучиће те,
рибе у мору ће ти казивати.
9Ко од њих још не зна
да је ово начинила Господња рука?
10У његовој је руци душа свега живог
и дах тела човечанства целог.
11Не разазнаје ли ухо речи
ко што непце храну проба?
12Не долази ли мудрост с годинама
и разборитост са данима многим?
13Са Богом су и мудрост и снага,
његови су и савет и разборитост.
14Гле, што он разгради, нико не сагради;
кад он човека затвори и нико га не ослободи.
15Гле, он воде задржава и оне пресуше;
он их ослобађа и земља је изрована.
16Са њим су снага и поуздана мудрост,
заведени и заводник су његови.
17Он босоноге одводи саветнике
и слуђује судије.
18Цареве он распојасава,
каишом им опасује бедра.
19Он босоноге одводи свештенике
и свргава властодршце.
20Поузданим усне он затвара,
проницљивост старцима односи.
21На племиће он презир излива,
делијама каиш откопчава.
22Он из мрака објављује недокучиве ствари,
мрклу таму износи на светло.
23Народе он великим чини и сатире их;
умножи народе, па их распрши.
24Он узима разум старешинама народа земаљских,
чини да лутају пустаром беспутном.
25Они у мраку пипају, без светла,
а он чини да посрћу ко пијанци.
