Triunfo de los judíos
1El edicto y la orden del rey debían ejecutarse el día trece del mes doce, que es el mes de adar. Los enemigos de los judíos esperaban dominarlos ese día; pero ahora se habían invertido los papeles y los judíos dominaban a quienes los odiaban. 2En todas las provincias del rey Asuero, los judíos se reunieron en sus respectivas ciudades para atacar a los que procuraban su ruina. Nadie podía combatirlos, porque el miedo a ellos se había apoderado de todos. 3Los nobles de las provincias, los sátrapas, los gobernadores y los administradores del rey apoyaban a los judíos, porque el miedo a Mardoqueo se había apoderado de todos ellos. 4Mardoqueo se había convertido en un personaje distinguido dentro del palacio real. Su fama se extendía por todas las provincias y cada vez se hacía más poderoso.
5Los judíos mataron a filo de espada a todos sus enemigos. Los mataron, aniquilaron e hicieron lo que quisieron con quienes los odiaban. 6En la ciudad de Susa mataron y aniquilaron a quinientos hombres. 7También mataron a Parsandata, Dalfón, Aspata, 8Porata, Adalías, Aridata, 9Parmasta, Arisay, Ariday y Vaizata, 10que eran los diez hijos de Amán, hijo de Hamedata, el enemigo de los judíos. Pero no se apoderaron de sus bienes.
11Ese mismo día, al enterarse el rey del número de muertos en la ciudad de Susa, 12dijo a la reina Ester:
—Si los judíos han matado y aniquilado a quinientos hombres y a los diez hijos de Amán en la ciudad de Susa, ¡qué no habrán hecho en el resto de las provincias del reino! Dime cuál es tu deseo y se te concederá. ¿Qué otra petición tienes? ¡Se cumplirá tu deseo!
13—Si a Su Majestad le parece bien —respondió Ester—, concédales permiso a los judíos de Susa para prorrogar hasta mañana el edicto de este día y permita que sean colgados en la horca los diez hijos de Amán.
14El rey ordenó que se hiciera así. Se emitió un edicto en Susa y los diez hijos de Amán fueron colgados. 15Los judíos de Susa se reunieron también el día catorce del mes de adar y mataron allí a trescientos hombres, pero no se apoderaron de sus bienes.
16Mientras tanto, los judíos restantes que estaban en las provincias del rey también se reunieron para defenderse y librarse de sus enemigos. Mataron a setenta y cinco mil de quienes los odiaban, pero tampoco se apoderaron de sus bienes. 17Esto sucedió el día trece del mes de adar. El día catorce descansaron, y lo celebraron con un alegre banquete.
Celebración del Purim
18En cambio, los judíos de Susa que se habían reunido el trece y el catorce descansaron el día quince y lo celebraron con un alegre banquete.
19Por eso los judíos de las zonas rurales —los que viven en las aldeas—, celebran el catorce del mes de adar como día de alegría y banquete, y se hacen regalos unos a otros.
20Mardoqueo registró estos acontecimientos y envió cartas a todos los judíos de todas las provincias lejanas y cercanas del rey Asuero, 21exigiéndoles que celebraran cada año los días catorce y quince del mes de adar 22como el tiempo en que los judíos se libraron de sus enemigos, y como el mes en que su aflicción se convirtió en alegría, y su dolor en día de fiesta. Por eso debían celebrarlos como días de banquete y de alegría, compartiendo los alimentos los unos con los otros y dándoles regalos a los pobres.
23Así los judíos acordaron convertir en costumbre lo que habían comenzado a festejar, cumpliendo lo que Mardoqueo les había ordenado por escrito. 24Porque Amán, hijo de Hamedata, el agagueo, el enemigo de todos los judíos, había maquinado aniquilar a los judíos y había echado el pur —es decir, la suerte—, para confundirlos y aniquilarlos. 25Pero cuando Ester se presentó ante el rey, este ordenó por escrito que el malvado plan maquinado por Amán contra los judíos debía recaer sobre su propia cabeza, y que él y sus hijos fueran colgados en la horca. 26Por tal razón, a estos días se los llamó Purim, de la palabra pur. Conforme a todo lo escrito en esta carta, y debido a lo que habían visto y a lo que les había sucedido, 27los judíos establecieron para ellos y sus descendientes, y para todos los que se les unieran, la costumbre de celebrar sin falta estos dos días cada año, según la manera prescrita y en la fecha fijada. 28Toda familia, y cada provincia y ciudad, debía recordar y celebrar estos días en cada generación. Y estos días de Purim no debían dejar de festejarse entre los judíos, ni debía morir su recuerdo entre sus descendientes.
29La reina Ester, hija de Abijaíl, junto con Mardoqueo el judío, escribieron con plena autoridad para confirmar esta segunda carta con respecto a los días de Purim. 30Él envió decretos a todos los judíos de las ciento veintisiete provincias del reino de Asuero —con palabras de buena voluntad y seguridad— 31para establecer los días de Purim en las fechas fijadas, según lo decretado por Mardoqueo, el judío, y la reina Ester, y como lo habían establecido para sí mismos y para sus descendientes, con algunas cláusulas sobre ayunos y lamentos. 32El decreto de Ester confirmó estas normas con respecto a Purim y quedó registrado por escrito.
Тријумф Јевреја
1Дванаестог месеца – а то је месец адар9,1 Фебруар/март. – тринаестог дана када је дошло време да се изврши царева реч и његов проглас, непријатељи Јевреја су се понадали да ће завладати над њима. Али све се преокренуло када су Јевреји завладали над својим мрзитељима. 2Јевреји су се окупили у њиховим градовима по свим областима цара Артаксеркса како би побили све који су им желели зло. И нико није могао да им се одупре, јер је страх спопао све народе. 3Сви обласни главари, заповедници, управитељи и цареви службеници су помагали Јеврејима, јер их је спопао страх од Мардохеја. 4Наиме, Мардохеј је био велик на царевом двору и његова слава се проносила кроз све области. Стварно је тај човек, Мардохеј, постајао све већи.
5Тако су Јевреји ударили на све своје непријатеље и сасекли их мачем. Чинили су са својим мрзитељима како су хтели кроз покољ и затирање. 6Јевреји су у престоници Сусан поклали и затрли пет стотина људи; 7и Фарсандата, Далфона и Аспата; 8Пората, Адалију и Аридата; 9Фармаста, Арисаја, Аридаја и Вајезата, 10десеторицу синова Амана, Амадетовог сина и злотвора Јевреја. Убили су их, али нису покупили плен.
11Тог дана су јавили цару број покланих у престоници Сусан. 12На то је цар рекао царици Јестири: „У престоници Сусан Јевреји су поклали и затрли пет стотина људи и десеторицу Аманових синова. Шта ли су тек урадили у остатку царевих области?! Која је твоја молба? Биће ти дано. Шта је то што још желиш? Нека буде.“
13Јестира је одговорила цару: „Ако је цару по вољи, нека се допусти још сутра Јеврејима, који су у Сусану, да чине према данашњем прогласу, и да се на вешала обесе десеторица Аманових синова.“
14Цар је заповедио да ово буде извршено. Издат је проглас у Сусану па су обесили тела десеторице побијених Аманових синова. 15Јевреји, који су били у Сусану, окупили су се четрнаестог дана месеца адара, па су у Сусану побили три стотине људи, али нису покупили плен.
16Остали Јевреји, они по царевим областима, су се окупили, па су устали да бране своје животе. И тако су се решили својих непријатеља поклавши седамдесет пет хиљада својих мрзитеља, али нису покупили плен. 17То се догодило тринаестог дана месеца адара, а четрнаестог дана су одахнули и учинили га даном гозбе и радости.
18Јевреји из Сусана су се окупили тринаестог и четрнаестог, па су одахнули петнаестог дана и учинили га даном гозбе и радости.
19Зато Јевреји са села, они који пребивају у неограђеним градовима, славе четрнаести адар у весељу, гозби, празновању и слању дарова свакоме из суседства.
Озваничење Пурима
20Мардохеј је записао све ове догађаје и разаслао писма свим Јеврејима по областима цара Артаксеркса – и онима који су близу и онима који су далеко – 21како би их обавезао да сваке године славе четрнаестог дана и петнаестог дана месеца адара. 22Наиме, тих дана су Јевреји одахнули од својих непријатеља. Тог месеца се њихова туга преокренула у радост и жалост у срећан дан. Нека за њих то буду дани гозбе и радости када ће слати дарове свакоме из суседства и сиромасима.
23Јевреји су прихватили да празнују тако како су и отпочели, а и то што им је написао Мардохеј. 24Јер Аман, син Амадета Агагеја и злотвор свих Јевреја је наумио да затре све Јевреје. Бацао је пур, то јест жреб да их смете и затре. 25Али када је то дошло пред цара, он је заповедио прогласом да се опозову његови зли науми које је осмислио против Јевреја, и то на његову штету, па су њега и његове синове обесили на вешала. 26Зато су оне дане назвали Пурим, од имена „пур“. Због свих речи овог писма, због онога што су видели у овоме и онога што им се догодило, 27Јевреји су установили и обавезали себе, своје потомке и све који су им били припојени, да неће пропустити да празнују ова два дана, према прогласу који им је дан, сваке године у време које им је одређено; 28да ће се тих дана сећати и празновати их у сваком нараштају, у сваком роду, у свакој области и у сваком граду; да се дани овог Пурима неће пропустити међу Јеврејима и да сећање на њих неће нестати у њиховом потомству.
29Са свим овлашћењем царица Јестира, ћерка Авихејева, је са Мардохејем Јеврејином написала да би потврдили ово друго писмо о Пуриму. 30Он је послао писма са речима мира и истине свим Јеврејима у стотину двадесет седам царских Артаксерксових области, 31да установи дане Пурима у прописано време као што их је установио Јеврејин Мардохеј са царицом Јестиром, онако како су се обавезали и они и њихово потомство прописима о постовима и њиховим нарицањима. 32Тако је Јестирина заповест потврдила ове прописе за Пурим и то је било записано у књигу.
