Humillación y muerte de Amán
1El rey y Amán fueron al banquete de la reina Ester, 2y al segundo día, mientras brindaban, el rey preguntó otra vez:
—Dime qué deseas, reina Ester, y te lo concederé. ¿Cuál es tu petición? ¡Aun cuando fuera la mitad del reino, te lo concedería!
3Ester respondió:
—Si me he ganado el favor de Su Majestad, y si le parece bien, mi deseo es que me conceda la vida. Mi petición es que se compadezca de mi pueblo. 4Porque a mí y a mi pueblo se nos ha vendido para exterminio, muerte y aniquilación. Si solo se nos hubiera vendido como esclavos, yo me habría quedado callada, pues tal angustia no sería motivo suficiente para inquietar a Su Majestad.7:4 pues … Majestad. Alt. pero la compensación que nuestro adversario ofrece no puede compararse con la pérdida que sufriría Su Majestad.
5El rey preguntó:
—¿Y quién es ese que se ha atrevido a concebir semejante barbaridad? ¿Dónde está?
6—¡El adversario y enemigo es este miserable de Amán! —respondió Ester.
Amán quedó aterrorizado ante el rey y la reina. 7El rey se levantó enfurecido, dejó de beber y salió al jardín del palacio. Pero Amán, dándose cuenta de que el rey ya había decidido su fin, se quedó para implorarle a la reina Ester que le perdonara la vida.
8Cuando el rey volvió del jardín del palacio a la sala del banquete, Amán estaba inclinado sobre el sofá donde Ester estaba recostada. Al ver esto, el rey exclamó:
—¡Y todavía se atreve este a violar a la reina en mi presencia y en mi casa!
Tan pronto como el rey pronunció estas palabras, cubrieron el rostro de Amán. 9Y Jarboná, uno de los eunucos que atendían al rey, dijo:
—Hay una horca de cincuenta codos7:9 Es decir, aprox. 23 m. de altura, junto a la casa de Amán. Él mandó colocarla para Mardoqueo, el que intervino en favor del rey.
—¡Cuélguenlo en ella! —ordenó el rey.
10De modo que colgaron a Amán en la horca que él había mandado levantar para Mardoqueo. Con eso se aplacó la furia del rey.
Аман обешен
1Тако је цар са Аманом отишао на гозбу код царице Јестире. 2Другог дана гозбе, код вина, цар је поново упитао Јестиру: „Која је твоја молба, царице Јестиро? Биће ти дано! Шта је то што желиш? Ако је и половина царства – нека буде!“
3Царица Јестира му је одговорила и рекла: „Царе, ако сам стекла благонаклоност у твојим очима и ако је цару по вољи, нека ми се на моју молбу да живот и мој народ на моју жељу. 4Јер и ја и мој народ смо продани да нас истребе, побију и униште. Да су нас продали као робове и робиње, ја бих ћутала, јер та несрећа не би оштетила цара.“7,4 Други део стиха се преводи и као: а …премда непријатељ не би могао да надокнади штету цару.
5Цар Артаксеркс је на то рекао царици Јестири: „Ко је он? Где је тај који је наумио да уради тако нешто?“
6Јестира је одговорила: „Тлачитељ и непријатељ је овај зли Аман!“
Аман је био престрављен пред царем и царицом. 7Цар је бесно устао од гозбе и вина, и отишао у дворску башту, а Аман је остао да моли за живот царицу Јестиру. Наиме, видео је да је цар решен да му нанесе зло.
8Када се цар вратио из дворске баште у кућу где је била гозба и вино, Аман је био пао на лежај на коме је била царица Јестира.
А цар је рекао: „Да неће још и царицу да обешчасти у мојој кући?!“
Чим је цар изустио ову реч покрили су Аманово лице. 9А Арвона, један од евнуха који служе цару је рекао: „Ту су вешала која је Аман спремио за Мардохеја који је говорио добро за цареву корист. Ено стоје код Аманове куће и висока су педесет лаката7,9 Око 25 m..“
На то је цар наредио: „Обесите га на њих!“ 10Тако су обесили Амана на вешала која је он подигао за Мардохеја и царев бес се утишао.