Nacimiento de Samuel
1En la región montañosa de Efraín había un hombre zufita de Ramatayin.1:1 zufita de Ramatayin. Lit. de Ramatayin Zofín. Su nombre era Elcaná, hijo de Jeroán, hijo de Eliú, hijo de Tohu, hijo de Zuf, efraimita. 2Elcaná tenía dos esposas. Una de ellas se llamaba Ana y la otra, Penina. Esta tenía hijos, pero Ana no tenía ninguno.
3Cada año Elcaná salía de su pueblo para adorar al Señor de los Ejércitos y ofrecerle sacrificios en Siló, donde Ofni y Finés, los dos hijos de Elí, oficiaban como sacerdotes del Señor. 4Cuando llegaba el día de ofrecer su sacrificio, Elcaná solía dar a Penina y a todos sus hijos e hijas la porción que les correspondía. 5Pero a Ana le daba una porción especial,1:5 especial. Alt. doble. pues la amaba a pesar de que el Señor la había hecho estéril. 6Penina, su rival, solía atormentarla para que se enojara, ya que el Señor la había hecho estéril. 7Cada año, cuando iban a la casa del Señor, sucedía lo mismo: Penina la atormentaba, hasta que Ana se ponía a llorar y ni comer quería. 8Entonces Elcaná, su esposo, decía: «Ana, ¿por qué lloras? ¿Por qué no comes? ¿Por qué estás afligida? ¿Acaso no soy para ti mejor que diez hijos?».
9Estando en Siló, Ana se levantó después de haber comido y bebido. Y a la vista del sacerdote Elí, que estaba sentado en su silla junto a la puerta del santuario del Señor, 10comenzó a orar al Señor con gran angustia y a llorar desconsoladamente. 11Entonces hizo esta promesa: «Señor de los Ejércitos, si te dignas mirar la desdicha de esta sierva tuya, y si en vez de olvidarme te acuerdas de mí y me concedes un hijo varón, yo te lo entregaré para toda su vida y nunca se le cortará el cabello».
12Como Ana estuvo orando largo rato ante el Señor, Elí se fijó en su boca. 13Sus labios se movían, pero debido a que Ana oraba en voz baja, no se podía oír su voz. Elí pensó que estaba borracha, 14así que dijo:
—¿Hasta cuándo te va a durar la borrachera? ¡Deja ya el vino!
15—No, mi señor; no he bebido vino ni cerveza. Soy solo una mujer angustiada que ha venido a desahogarse delante del Señor. 16No me tome usted por una mala mujer. He pasado este tiempo orando debido a mi angustia y aflicción.
17—Vete en paz —respondió Elí—. Que el Dios de Israel te conceda lo que has pedido.
18—Gracias. Ojalá favorezca usted siempre a esta sierva suya.
Con esto, Ana se despidió y se fue a comer. Desde ese momento, su semblante cambió.
19Al día siguiente madrugaron y, después de adorar al Señor, volvieron a su casa en Ramá. Luego Elcaná se unió a su esposa Ana, y el Señor se acordó de ella. 20Ana concibió y a su debido tiempo dio a luz un hijo, al que le puso por nombre Samuel,1:20 En hebreo, el nombre Samuel suena como la expresión que significa Dios oyó. pues dijo: «Al Señor se lo pedí».
Ana dedica a Samuel
21Cuando Elcaná volvió a salir con toda su familia para cumplir su promesa y ofrecer su sacrificio anual al Señor, 22Ana no lo acompañó.
—No iré hasta que el niño sea destetado —explicó a su esposo—. Entonces lo llevaré para dedicarlo al Señor y allí se quedará el resto de su vida.
23—Bien, haz lo que te parezca mejor —respondió su esposo Elcaná—. Quédate hasta que lo destetes, con tal de que el Señor cumpla su palabra.
Así pues, Ana se quedó en su casa y crio a su hijo hasta que lo destetó.
24Cuando dejó de amamantarlo, salió con el niño, a pesar de ser tan pequeño, y lo llevó a la casa del Señor en Siló. También llevó un novillo de tres años,1:24 un novillo de tres años (Qumrán, LXX, Siríaca); tres novillos (TM). un efa1:24 Es decir, aprox. 16 kg. de harina y un odre de vino. 25Luego sacrificaron el novillo y presentaron el niño a Elí. 26Dijo Ana: «Mi señor, tan cierto como que usted vive, le aseguro que yo soy la mujer que estuvo aquí a su lado orando al Señor. 27Este es el niño que yo pedí al Señor, y él me lo concedió. 28Ahora yo, por mi parte, se lo entrego al Señor. Mientras el niño viva, estará dedicado a él». Entonces Elí1:28 Elí. Lit. él. se postró allí ante el Señor.
Рођење Самуилово
1Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац 2Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце.
3Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи.
4На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део. 5Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу. 6А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу. 7То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фенина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела. 8Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“
9Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег. 10Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући. 11Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“
12Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста. 13Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана. 14Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“
15Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. 16Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“
17Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“
18А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно.
19Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети. 20Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“
Ана посвећује Самуила
21Кад је тај човек, Елкана, са свим његовим домом ишао горе да принесе Господу годишњу жртву и испуни свој завет, 22Ана није ишла, јер је рекла своме мужу: „Кад одојим дечака, одвешћу га да се појави пред Господом, па ће тамо остати заувек.“
23Елкана рече својој жени: „Учини што ти се чини добрим. Остани док га не одојиш. Само нека Господ испуни своју реч.“ Тако је жена остала кући и дојила свог сина, док га није одојила. 24Чим га је одојила, повела га је са собом узевши трогодишњег јунца, ефу1,24 Око 16 kg. брашна, и мешину вина и довела га у Дом Господњи у Силому. А дечак је још био мали.
25Кад су заклали јунца, одвели су дечака Илију. 26Тада је Ана рекла: „Опрости, господару! Живота ми твога, господару, ја сам она жена која је стајала ту до тебе и молила се Господу. 27За овог дечака сам се молила, и Господ ми је дао оно што сам тражила од њега. 28Зато га ја дајем натраг Господу, да припада Господу док је жив.“ Тада се поклонише Господу.
