Boží svrchovanost
1-2Ach, Izraeli! Ach, můj národe! Kéž bys i ty našel cestu ke Kristu! Trápím se a naříkám pro tebe dnem i nocí. 3Život bych za tebe dal, kdyby tě to mohlo zachránit. Kristus ví, že nepřeháním, Božímu Duchu nelze nic předstírat. Tolik jsi toho od Boha dostal, a přesto nechceš poslouchat! 4Za vlastní děti vás přijal, slavně vás vedl dějinami k ještě slavnější budoucnosti, dal vám své zákony, abyste v životě nemuseli tápat, naučil vás, jak ho máte uctívat, dal vám úžasné sliby, 5slavné vůdce jste měli mezi praotci a nejslavnější – Kristus, věčný Bůh a Vládce – se jako člověk také narodil z vaší krve. A toho jste se zřekli!
6-9Boží slovo však platit nepřestalo: Izraelci nejsou všichni, kdo odvozují svůj rodokmen od Abrahama nebo Jákoba – Izraele. I když jsou to potomci Abrahamovi, měl Bůh na mysli pouze Izáka, když Sáře sliboval syna. To znamená, že ne všichni z Abrahama jsou Božími dětmi, ale jenom ti, kteří se narodili na základě Božího slibu. 10Také o synech, které měl Izák se svou ženou Rebekou, 11rozhodl Bůh ještě před jejich narozením. Oznámil, že starší z nich bude sloužit mladšímu. Když tak Bůh určil jejich vzájemné postavení ještě před tím, než se o to mohli osobně nějak zasloužit, zdůraznil tím, že má právo rozhodovat o lidech naprosto svobodně, 12-13bez ohledu na jejich záslužné skutky. Proto mohl také říci, jak stojí jinde v Bibli: „Dal jsem přednost Jákobovi před Ezauem.“
14Můžeme z toho usuzovat, že je Bůh nespravedlivý? Naprosto ne! 15Mojžíšovi přece řekl:
„Projevím svou přízeň komu chci
a slituji se nad kým chci.“
16-18Nikomu tím není povinen, nikdo na to nemá nárok. Je to jen jeho milost, když to učiní. Faraónovi, jak sám říká, propůjčil jeho postavení proto, aby na něm ukázal svou moc a aby rozšířil svůj věhlas po celé zemi. Tak tedy žádným sebevětším úsilím, nýbrž z pouhé Boží milosti jsou lidé to, co jsou.
Boží a lidská měřítka jsou rozdílná
19Možná někdo namítne: Proč nám tedy Bůh ještě pořád něco vytýká, když se nic nemůže dít proti jeho vůli? 20Ale člověče, kdo ty vlastně jsi, že si troufáš přít se s Bohem? Říká snad výrobek svému tvůrci: Proč jsi mne udělal zrovna takhle? 21Copak se hrnčíř ptá hlíny, zda z ní má udělat vázu nebo mísu? 22Nemohl i Bůh ukázat nejen svou pravomoc trestat, ale i svou shovívavost s lidmi zralými k potrestání? 23Nemá právo projevit svou dobrotu k lidem, které zahrnul milosrdenstvím a určil pro věčnou slávu? 24Podobně povolal i nás, a to nejen židy nebo členy církve, ale i jiné, 25jak naznačuje prorok Ozeáš:
„Nazvu svým lidem ty,
k nimž jsem se nechtěl znát,
vyhnané zase zavolám nazpět.
26Kdo předtím slyšeli mé slovo odsouzení,
budou ujištěni, že je přijímám za své syny.“
27O Izraeli říká Izajáš:
„Kdyby jich bylo jak mořského písku,
jen hrstka se jich zachrání.
28Bez odkladu a do písmene
splní Bůh své slovo na zemi.“
29A už dříve předvídá:
„Kdyby nebyl nebeský vládce
ten zbytek lidu nezachoval,
byli bychom jak Sodoma
zpustli a Gomoře se podobali.“
Bůh odmítá ty, kdo mu nevěří
30Co tu vidíme? Že ti, kdo k izraelskému náboženství nepatřili a o bezúhonnost před Bohem nijak neusilovali, ti ji dosáhli na základě víry. 31A ti, kdo spoléhali na svou příslušnost k vyvoleným a na plnění náboženských předpisů, vyšli naprázdno. 32Proč to? Protože se domnívali, že si Boha nakloní okázalou zbožností místo upřímnou vírou. Na tom ztroskotali, 33zcela podle slov Izajášových:
„Hle, na Sijón kladu kámen úrazu,
o něj se mnohý z vás rozbije.
Kdo se mne však vírou uchopí,
ten žádnou škodu neutrpí.“
Бог и јудејски народ
1Говорим истину у Христу. Моја савест ми по Светом Духу сведочи да не лажем, 2кад кажем да осећам велику жалост и да ме срце непрестано боли 3за своју браћу, моје сроднике по телесном пореклу. Ради њих бих желео да сам будем проклет и одвојен од Христа. 4Они су Израиљци: њима припада синовство, слава, савези, њима је дан Закон, богослужење и обећања. 5Њихови су и преци, а од њих води људско порекло и Христос, који је над свима Бог. Њему нек је слава довека! Амин.
6Ипак, Божија реч није затајила. Јер нису сви који су по рођењу Израиљци, прави Израиљци, 7нити су Аврахамова деца сви који су његово потомство, него: „Преко Исака ће се твоје потомство наставити.“ 8То значи да деца по телесном пореклу нису Божија деца. Само се деца рођена на основу обећања рачунају у Аврахамово потомство. 9Ово је реч обећања: „Доћи ћу у ово време, и Сара ће имати сина.“ 10И не само она. На исти начин је и Ревека зачела с нашим праоцем Исаком. 11Наиме, синови се тада још нису били родили, нити су учинили ни добро ни зло. Тада јој је Бог, да би учинио трајном одлуку о изабрању, 12које не зависи од учињених дела, него од онога који позива, рекао: „Старији ће млађему служити.“ 13Баш као што је написано:
„Јакова сам заволео,
а Исава замрзео.“
14Дакле, шта да кажемо? Да ли је Бог неправедан? Никако! 15Јер је Мојсију рекао: „Смиловаћу се коме хоћу да се смилујем, и исказаћу милосрђе коме хоћу да искажем милосрђе.“ 16Према томе, ништа не зависи од нечије жеље или труда, него од Бога који се смилује. 17Писмо, наиме, каже фараону:
„Подигао сам те да на теби покажем своју силу,
и да се моје име разгласи по целом свету.“
18Према томе, смилује се на кога хоће, и отврдне кога хоће.
19Али ти ћеш ми рећи: „Зашто онда Бог и даље тражи кривицу на људима? Јер, ко може да се супротстави његовој вољи?“ 20Човече, па ко си ти да се расправљаш с Богом? Хоће ли глинена посуда рећи ономе који ју је начинио: „Зашто си ме таквом начинио?“ 21Коначно, зар грнчар нема право да од исте глине начини једну посуду за свечане прилике, а другу за свакодневну употребу? 22А шта ако је Бог, желећи да покаже свој гнев и обзнани своју моћ, с великим стрпљењем подносио посуде гнева, оне који су дозрели за пропаст? 23Он је то учинио како би објавио богатство своје славе на посудама његовог милосрђа, које је унапред припремио за његову славу. 24То смо ми, које је Бог позвао не само од Јевреја, него и од незнабожаца. 25Као што каже пророк Осија:
„Народ који није мој народ
назваћу својим народом,
и ону која није вољена, вољеном.“
26„А на месту где им се рекло:
’Ви нисте народ мој’,
назваће се ’синовима живога Бога.’“
27А Исаија кличе о Израиљу:
„Ако буде број синова Израиљевих као песак на морској обали,
само ће се остатак спасти,
28јер Господ ће испунити своју реч,
остварити је на земљи.“
29Као што је пророк Исаија прорекао:
„Да нам Господ над војскама
није оставио потомство,
били бисмо као Содома
и налик на Гомору.“
30Дакле, шта ћемо закључити? Да су незнабошци, који се нису трудили да стекну праведност пред Богом, стекли ту праведност, праведност до које се долази вером. 31Међутим, народ израиљски, који је тежио за законом који би водио к праведности, није достигао тај закон. 32Зашто? Зато што нису настојали да до њега дођу вером, него делима. Тако су се спотакли о камен. 33Као што је у Писму написано:
„Ево, постављам на Сиону камен за спотицање
и стену за посртање.
Али, ко у њега поверује,
неће се постидети.“
