O Livro

Neemias 1:1-11

A oração de Neemias

1Livro das memórias de Neemias, filho de Hacalias. No mês de Quisleu1.1 Mês de Quisleu. Entre a lua nova do mês de novembro e o mês de dezembro., no ano 20 do reinado de Artaxerxes, rei da Pérsia, quando me encontrava no palácio real em Susã, 2um dos meus irmãos judeus, chamado Hanani, veio ver-me, acompanhado de alguns homens vindos de Judá. Aproveitei para saber como iam as coisas em Jerusalém. Perguntei-lhes: “Como estão os judeus que regressaram a Jerusalém, daqui do exílio?”

3“As coisas não estão bem; o muro de Jerusalém foi derrubado; as portas mantêm-se queimadas.”

4Ao ouvir estas palavras, sentei-me e chorei; recusei comer durante vários dias e passei muito tempo a orar ao Deus dos céus.

5“Ó Senhor, Deus dos céus!”, clamei. “Ó grande e tremendo Deus que guardas a aliança, e que és bom e misericordioso para com os que te amam e obedecem! 6Ouve a minha oração! Escuta atentamente o que tenho para te dizer! Vê como oro noite e dia pelo teu povo de Israel; confesso que pecámos contra ti! 7Sim, eu e o meu povo cometemos o grave pecado de não obedecer aos mandamentos que nos deste através do teu servo Moisés.

8Lembra-te, peço-te, daquilo que disseste a Moisés: ‘Se pecarem, espalhar-vos-ei entre as nações. 9Mas se se voltarem para mim e obedecerem às minhas leis, ainda que se encontrem exilados nos mais longíquos pontos da Terra, farei com que voltem a Jerusalém; pois Jerusalém é o local que escolhi para que o meu nome fosse honrado.’

10Somos teus servos, o povo que resgataste pelo teu grande poder. 11Senhor, peço-te que ouças a minha oração! Atenta para as orações dos que têm prazer em te honrar. Ajuda-me, agora, que vou pedir ao rei um grande favor; faz com que o seu coração se torne benévolo para comigo.”

Nesse tempo, era eu quem servia as bebidas ao rei.

New Serbian Translation

Књига Немијина 1:1-11

Немијина молитва

1Речи Немије, Ахалијиног сина.

Био је месец кислев1,1 Девети месец, новембар/децембар., двадесете године, а ја сам био у Сусану, у утврђењу, 2када је дошао Хананије, један од моје браће и људи из Јуде. Питао сам их о преосталим Јеврејима који су преживели изгнанство и о Јерусалиму.

3А они су ми рекли: „Преостали који су преживели изгнанство у тој области су у великој невољи и срамоти. Јерусалимски зид је порушен и врата су му спаљена у ватри.“

4Чим сам чуо ове речи, сео сам, плакао и жалио данима. Постио сам и молио се пред Богом небеским. 5Рекао сам:

„Молим те, Господе, Боже небески, Боже велики и страшни, који чуваш савез и милост онима који га воле и онима који држе његове заповести! 6Молим те, пригни своје ухо и отвори очи своје да чујеш молитву свога слуге којом ти се молим данас пред тобом, дању и ноћу над народом Израиљем, твојим слугама. Признајем грехе израиљског народа којима смо ти грешили, и ја и дом мога оца смо ти згрешили. 7Зло смо ти учинили јер нисмо држали заповести, ни прописе, ни уредбе које си заповедио свом слузи Мојсију.

8Молим те, сети се речи коју си заповедио свом слузи Мојсију, када си рекао: ’Ако се будете изневерили, расејаћу вас међу народе; 9а ако ми се вратите и будете држали моје заповести и вршили их, ако неки буду изгнани на крај небеса, оданде ћу их сабрати и довешћу их до места на коме сам изабрао да у њему пребива моје име.’

10Они су твоје слуге и твој народ који си откупио снагом својом великом и руком својом моћном. 11Молим те, о, Господе, нека буде пригнуто твоје ухо да чујеш молитву свога слуге и молитве својих слугу који су вољни да се боје твог имена. Молим те, дај данас успех свом слузи; дај му милосрђе пред овим човеком!“

А ја сам био царев пехарник.