1Ouçam, céus e Terra!
Ouçam o que eu vou dizer!
2As minhas palavras cairão sobre vocês,
como a chuva delicada e como o orvalho,
como a chuva sobre a erva tenra, sobre a relva.
3Hei de proclamar a grandeza do Senhor!
Como ele é glorioso!
4Ele é a rocha e sua obra é perfeita.
Tudo o que ele faz é justo e reto.
Deus é a verdade;
nele não há injustiça.
5Mas Israel corrompeu-se, sujou-se no pecado.
Já não lhe pertence mais;
é um povo duro e torcido.
6É assim que tratas com o Senhor,
ó povo louco e insensato?
Não é Deus o vosso Pai?
Não foi ele quem vos criou?
Não foi ele quem vos estabeleceu e vos tornou fortes?
7Lembrem-se dos dias de antigamente!
Perguntem aos vossos pais e aos anciãos,
pois eles vos contarão tudo!
8Quando o Altíssimo repartiu o mundo entre as nações,
fixou os limites dos povos,
segundo o número dos filhos de Israel.
9Porque Israel é a possessão do Senhor;
os descendentes de Jacob são a sua herança pessoal.
10Encontrou-os num deserto,
numa região árida repleta de uivos.
Cuidou deles e protegeu-os,
como se fossem a menina dos seus olhos.
11Abriu as suas asas para os amparar,
como a águia pairando junto às crias no ninho.
Recolheu-os e transportou-os,
pois assim faz o Senhor com o seu povo!
12O Senhor conduziu-os sozinho,
pois viviam sem deuses estrangeiros.
13Deu-lhes férteis planaltos,
campos de rica terra,
mel saindo da rocha,
e azeite de chão rochoso!
14Deu-lhes leite e carne;
escolheu para eles carneiros e bodes de Basã,
e o melhor do trigo;
beberam vinho da cor do sangue.
15Mas Israel32.15 No hebraico, Ieshurun. Uma forma poética de designar Israel, salientando uma qualidade de carácter, o ser uma nação reta. altivo, ao engordar, rebelou-se,
de tão bem tratado que estava.
Na sua abundância, esqueceu-se de Deus,
e repudiou a rocha da sua salvação.
16Israel começou a seguir deuses estrangeiros
e Deus ficou muito irado;
foi provocado pelos ciúmes do seu povo.
17Este sacrificou a demónios,
novos deuses que nunca tinham adorado,
nem eles nem os seus antepassados.
18Desdenharam da rocha que os tinha criado,
esqueceram-se de que foi Deus quem os criou.
19O Senhor viu o que estavam a fazer e rejeitou-os;
ficou irritado com os seus filhos e filhas.
20Por isso, disse: “Vou abandonar-vos!
Vejam o que está a acontecer-vos,
por serem uma geração dura e desleal!
21Provocaram-me severos ciúmes,
com aqueles seus ídolos inúteis,
os quais não eram deuses nenhuns.
Por isso, agora, lhes suscitarei ciúmes
com gente que não é meu povo;
com um povo que não tem conhecimento
provocarei a sua ira.
22Porque a minha ira acendeu um fogo
que arde até às profundezas do mundo dos mortos32.22 No hebraico, Sheol, é traduzido, ao longo do livro, por mundo dos mortos. Segundo o pensamento hebraico do Antigo Testamento, é o lugar dos mortos, mas não necessariamente como um sepulcro ou sepultura, que é um lugar de morte e definhamento, mas sim um lugar de existência consciente, embora sombria e infeliz..
Consumirei a Terra e as suas searas,
pondo os fundamentos das suas montanhas a arder.
23Amontoarei males sobre eles,
atirarei sobre eles as minhas flechas.
24Morrerão de fome
e serão consumidos por febres e epidemias mortais.
Enviarei contra eles animais ferozes
e serpentes venenosas.
25Do exterior virá a espada do inimigo,
como do interior vieram as pragas.
Serão aterrorizados, tanto os mancebos como as raparigas,
tanto o bebé de mama como o indivíduo mais idoso.
26Decidi espalhá-los por terras longínquas,
para que até a lembrança deles desapareça.
27Mas então eu pensei:
Os meus inimigos fanfarronarão, dizendo:
‘Israel foi destruído pela nossa própria força!
Não foi o Senhor que fez isso!’ ”
28Israel é uma nação sem inteligência,
louca e sem entendimento.
29Oh! Se eles fossem sensatos!
Como haveriam de entender!
Haveriam de dar-se conta do seu destino!
30Como poderia um só inimigo perseguir mil combatentes,
e dois porem fora de combate dez mil,
se a sua rocha não os tivesse abandonado,
se o Senhor não os tivesse entregado nas suas mãos?
31A rocha das outras nações não é como a nossa!
Até os nossos inimigos o reconhecem!
32São como as vinhas de Sodoma,
plantadas nos campos de Gomorra:
as suas uvas são venenosas
e os seus cachos são amargos;
33Bebem vinho feito de veneno de serpentes.
34Deus diz: “Tenho planos para o que farei
aos inimigos Israel e às nações.
35Minha é a vingança.
Decreto que os meus inimigos sejam castigados;
a sentença deles está já assinada.”
36O Senhor julgará o seu povo.
Terá compaixão dele, quando escorregar,
e quando a sua força for decaindo,
e já não houver nem escravos nem gente livre.
37Então declarará:
“Onde estão aqueles deuses deles
as tais rochas que declaravam ser o seu refúgio?
38Onde estão agora esses deuses,
aos quais consagraram gordura e vinho?
Que se levantem então esses deuses,
que os ajudem e os abriguem!
39Não veem que só eu sou Deus?
Eu tiro e dou a vida.
Faço a ferida e saro-a,
ninguém escapa ao meu poder.
40Levanto a mão ao céu
e juro pela minha própria vida, que é eterna:
41Afiarei a minha espada reluzente
e despejarei castigos sobre os meus inimigos,
para dar a paga àqueles que me odeiam!
42As minhas flechas embriagar-se-ão com sangue.
A minha espada devorará a carne
de todos os que foram mortos e feitos prisioneiros,
as cabeças dos chefes dos inimigos.”
43Alegrem-se, ó nações, com o povo de Deus,
pois ele vingará a morte dos seus servos!
Há de vingá-los por aquilo que os seus inimigos lhes fizeram,
purificando a sua terra e o seu povo.
44Depois de Moisés e Oseias, isto é, Josué, filho de Num, terem apresentado as palavras deste cântico ao povo, 45Moisés fez os seguintes comentários: 46“Meditem em toda a Lei que vos dei agora, ensinem-na aos vossos filhos. 47Não se trata de meras palavras; são a vossa vida! Se lhes obedecerem, terão vidas prolongadas e prósperas na terra que vão agora possuir do outro lado do Jordão.”
Moisés sobe ao monte Nebo
48Nesse mesmo dia, o Senhor disse a Moisés: 49“Sobe ao monte Nebo, na cordilheira de Abarim, na terra de Moabe, defronte de Jericó. Lá do cimo, contempla a terra de Canaã que eu dei ao povo de Israel. 50Depois de olhares para ela, deverás morrer e ir ter com os teus antepassados, tal como aconteceu com Aarão, o teu irmão, que morreu no monte Hor e também se foi juntar aos seus. 51Porque vocês desonraram-me na frente do povo de Israel, nas fontes de Meribá, em Cades, no deserto de Zim. 52Verás na sua extensão a terra que dei ao povo de Israel, contudo, não entrarás nela.”
1Чујте, небеса, говорићу,
слушај, земљо, беседу уста мојих.
2Као киша нека дажди поука моја,
као роса нек се спусти беседа моја,
као пљусак на младу траву,
као ситна киша на младо биље.
3Јер, објавићу име Господње,
величајте Бога нашега!
4Он је Стена, без мане је дело његово,
јер праведни су сви путеви његови.
Бог је веран, он је беспрекоран,
праведан је он и правичан.
5А они се искварише,
нису више деца његова,
јер срама немају,
нараштај су опак и изопачен.
6Зар овако враћаш Господу,
народе безумни и немудри?
Није ли он твој отац који те је створио,
који те је начинио и ојачао?
7Спомените се давних дана,
расудите о годинама минулих векова.
Упитај свог оца,
он ће ти објаснити,
и своје старешине,
они ће ти рећи.
8Кад је Свевишњи делио наследство народима,
кад је делио потомке људске,
поставио је границе народима,
према броју синова Израиљевих32,8 Или: синова Божијих, према кумранским преписима..
9Јер, наследство Господње,
народ је његов,
Јаков је део његов,
његово је он наследство.
10Нашао га је у земљи пустињској,
у пустари страшној где ничега нема.
Бранио га је, збринуо га
и заштитио ко зеницу ока свога.
11Као што орао бди над својим гнездом,
и лебди над својим птићима,
као што шири своја крила и узима их,
те их носи на својим перима,
12тако их је сам Господ водио;
другог бога не би поред њега.
13На висине га је земаљске посадио,
те је јео урод са поља,
хранио га медом из литице,
и уљем из најтврђе стене;
14маслом од стоке,
млеком од стада,
овновима и јарцима васанским
и пшеницом понајбољом.
Пио си вино, крв грожђа.
15Угојио се Јешурун32,15 Уздигнути, честити, почасни назив за Израиљ.,
узјогунио се,
усалио си се, окрупњао и наситио,
оставио је Бога који га је начинио,
отпао је од Стене свога спасења.
16Боговима туђим љубомору му изазваше,
и идолима одвратним гнев му распалише.
17Злодусима, а не Богу, жртве су приносили,
боговима које нису познавали,
боговима новим, скоро приспелим,
које преци ваши познавали нису.
18Занемарио си Стену која те је зачела,
заборавио Бога, који те је родио.
19Видео је то Господ, па их је одбацио,
јер синови га и ћерке разгневише.
20Тада рече: „Своје лице ћу од њих сакрити,
да видим како ће свршити;
јер нараштај су они изопачени,
деца која немају верности.
21На љубомору су ме изазвали,
богом који Бог није,
разгневили ме својим ништавилима.
Зато ћу их учинити љубоморним
народом који није народ,
раздражићу их народом безумним.
22Јер, мој гнев је ватру запалио,
и гореће све до дубина Света мртвих32,22 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих.;
прогутаће и земљу и плод њен,
спалиће темеље горске.
23Стога, невоље ћу на њих згрнути,
на њих ћу своје одапети стреле.
24Глад ће их похарати,
сатрће их пошасти и љуте заразе!
Чељусти зверске на њих ћу послати,
с отровом гмизаваца што пузе у прашини.
25Напољу ће мач узимати децу,
а унутра ће ужас обузимати
како момка, тако и девојку,
како дојенче, тако седу главу.
26Рекао бих: ’У прах ћу их смрвити,
њих ћу избрисати из сећања људи’,
27да ми није до гневнога непријатеља:
душмани би се њихови могли преварити,
говорећи: ’Наша их је рука надјачала,
све то Господ није учинио.’“
28Јер, они су народ што нема разума,
расуђивања међу њима нема.
29Кад би само били мудри,
то би они размотрили,
схватили би свој свршетак.
30Зар би један могао да гони хиљаду,
и да двојица десет хиљада потерају,
да их Стена њихова није продала,
да их Господ њима није изручио.
31Јер, стена њихова није као наша Стена;
то и душмани наши могу да просуде.
32Јер, вино њихово,
од лозе је содомске, а са поља гоморских.
Грожђе је његово, грожђе отровано,
гроздови му сама горчина.
33Вино је њихово отров змијин
и љути је отров аспидин.
34„Није ли он безбедан код мене,
запечаћен у мојим ризницама?
35Моја је освета! Ја ћу узвратити,
кад им нога буде посрнула.
Јер близу је дан њихове несреће,
пропаст њихова брзо се примиче.“
36Господ ће судити своме народу,
на своје ће се слуге сажалити,
кад види да их снага напушта,
да крај дође робу и слободном.
37Питаће: „Где су сада богови њихови,
где ли стена којом се заклањаше?
38Јели су сало њихових жртава,
и пили вино њихових изливница.
Нека устану да вам помогну,
нек вам они буду заштита.
39Видите сада да сам ја онај,
и да другог бога поред мене нема.
Ја усмрћујем и ја оживљујем,
ја рањавам и ја зацељујем;
из моје се руке нико не избавља.
40Дижем своју руку према небу и кажем:
Не био ја жив до века,
41ако не наоштрим мач свој сјајни,
да суд узмем у своје руке,
да одмаздом вратим душманима,
и отплатим онима који мене мрзе.
42Своје стреле напојићу крвљу,
мач мој најешће се меса:
крвљу покланих и заробљених,
и дугокосим главама
челника душманских.“
43Радујте се, пуци, народе његов,
јер крв ће слугу својих осветити,
одмаздом ће узвратити својим душманима,
и откупиће своју земљу и свој народ.
44Мојсије дође са Осијом32,44 Исус Навин, према 4. Мој 13,16., сином Навиновим, и изговори све речи ове песме на уши свег народа. 45Кад је Мојсије завршио да саопштава све ове речи целом Израиљу, 46рекао им је: „Узмите к срцу све речи којима вас упозоравам данас. Наредићеш својој деци да држе и врше све речи овога Закона. 47Ово нису празне речи; оне су ваш живот. Вршећи их, дуго ћете живети у земљи коју ћете заузети кад пређете преко Јордана.“
Напомена Мојсијеве смрти
48Тог истог дана, Господ рече Мојсију: 49„Попни се на ову гору Аварим, гору Навав, која је у земљи моавској, код Јерихона, и погледај земљу хананску, коју дајем синовима Израиљевим у наследство. 50Тамо на гори на коју се пењеш ћеш умрети и придружити се своме народу, као што је твој брат Арон умро на гори Ор, придруживши се своме народу. 51Јер ви сте ми се изневерили пред Израиљцима, у време Мериве кадиске у пустињи Цин, кад нисте показали моју светост пред Израиљцима. 52Зато ћеш само издалека видети земљу, али у ту земљу, коју дајем народу израиљском, нећеш ући.“
