1 Samuel 18 – OL & NSP

O Livro

1 Samuel 18:1-30

Saul tem ciúmes de David

1Depois de Saul ter conversado com David, este encontrou-se com Jónatas, o filho do rei. Imediatamente estabeleceu-se entre os dois uma grande amizade. Jónatas gostava tanto de David como de si próprio. 2Saul, naquele mesmo dia, tomou David para o seu serviço e não permitiu que voltasse para casa de seu pai. 3Jónatas fez com David uma aliança, porquanto tornara-se o seu melhor amigo. 4Como penhor dessa grande amizade deu-lhe a sua capa, a espada, o arco e o cinto que trazia. 5Tornou-se oficial do exército e todas as diretrizes que recebia executava-as inteligentemente. Essa nomeação foi aplaudida não só pelos que estavam ao serviço do rei como por toda a população.

6Um dia, quando o exército israelita regressava vitorioso, depois de David ter matado Golias, muitas mulheres de todas as cidades de Israel vieram ao encontro do rei Saul para o aclamar, cantando e dançando, acompanhadas de adufes e de instrumentos de música, no meio de grande alegria.

7No entanto, nos seus cantares diziam:

“Saul matou os seus milhares

e David os seus dez milhares!”

8Saul indignou-se muito com isto: “O quê? Louvam a David por dez milhares e a mim só por milhares? Pouco falta para que façam dele rei!”, pensou consigo. 9A partir dessa altura, o rei Saul ficou sempre de pé atrás em relação a David.

10No dia seguinte, o espírito atormentador veio sobre ele, da parte de Deus. Para o acalmar, David começou a tocar a harpa como das outras vezes que tal acontecia. Saul tinha ali ao seu alcance uma lança. 11Lançou-a repentinamente contra David com a intenção de o cravar contra a parede. Contudo, David desviou-se a tempo e conseguiu escapar-lhe. Isto aconteceu também noutra ocasião.

12Saul temia-o por o Senhor o ter deixado e estar agora com David. 13Finalmente, Saul baniu-o da sua presença e demitiu-o do cargo de oficial do exército de 1000 homens e David liderou as tropas nas suas campanhas. 14David continuava a ser bem sucedido em tudo o que empreendia, porque o Senhor estava com ele. 15Perante tais factos, Saul receava-o cada vez mais. 16Todo o Israel e Judá amava a David, porque era ele que liderava as tropas.

17Um dia, Saul disse a David: “Estou pronto a dar-te a minha filha mais velha, Merabe, por esposa. Mas primeiramente terás de provar que és um verdadeiro soldado, combatendo as guerras do Senhor.” Porque Saul pensava consigo: “vale mais que o mande lutar contra os filisteus e que morra assim do que ser eu a tirar-lhe a vida.”

18“Quem sou eu para me tornar genro do rei!”, exclamou David. “A família do meu pai pouco vale!” 19Entretanto, quando chegou a altura de Merabe ser dada a David, Saul casou-a com Adriel, um homem de Meolate.

20No entanto Mical, outra filha de Saul, amava muito a David e Saul ficou satisfeito ao saber disso. 21“Aqui está uma oportunidade para que seja morto pelos filisteus!”, pensou Saul. Contudo, ao próprio David disse: “Tens ainda ocasião de te tornares genro do rei; posso dar-te a minha filha mais nova.”

22Saul deu instruções aos seus homens para que dissessem a David, confidencialmente, que o rei, no fundo, gostava mesmo muito dele; que todos, aliás, gostavam dele e achavam que deveria aceitar a proposta do rei de se tornar seu genro. 23Ele replicava-lhes: “Ficariam assim tão honrados se a filha do rei casasse com um homem tão pobre e de humilde condição como eu?”

24Quando vieram contar isto a Saul, 25este disse-lhes: “Digam a David que o único dote de que preciso é de uma centena de filisteus mortos! Vingança sobre os meus inimigos é tudo o que eu pretendo.” No entanto, o que tinha em mente era que David fosse morto nesse combate.

26David ficou muito contente com essa proposta. Assim, muito antes que o prazo fixado tivesse acabado, 27partiu, acompanhado dos seus próprios homens e matou duzentos filisteus, apresentando os seus prepúcios ao rei. E Mical foi-lhe dada por mulher.

28Quando o rei se deu conta do quanto o Senhor estava com David, e como a sua filha Mical o amava, 29ficou ainda mais receoso, aumentando o ódio que sentia por ele de dia para dia.

30Sempre que as tropas dos filisteus atacavam, David era muito mais bem sucedido contra os inimigos do que o resto dos soldados de Saul. Dessa forma, o nome de David tornou-se famoso em toda a terra.

New Serbian Translation

1. Књига Самуилова 18:1-30

Савез Јонатана и Давида

1Кад је Давид завршио разговор са Саулом, Јонатанова душа се везала за Давидову душу, и Јонатан га је заволео као самога себе. 2Тог дана га је Саул задржао код себе и није му дао да се врати кући свога оца. 3А Јонатан је склопио савез с Давидом, јер га је волео као самога себе. 4Јонатан је скинуо плашт који је носио на себи и дао га Давиду заједно с одором. Дао му је чак и свој мач, свој лук и свој опасач.

5Давид је био успешан на свим походима на које га је Саул слао, па га је Саул поставио као заповедника над војском. То је било мило свему народу и Сауловим слугама.

6Приликом њиховог повратка, кад се Давид вратио пошто је убио Филистејца, излазиле су жене из свих израиљских градова у сусрет цару Саулу певајући, играјући, и веселећи се уз бубњеве и цимбале. 7Жене су се радовале и певајући одговарале једна другој:

„Саул поби своје хиљаде,

а Давид десетине хиљада.“

8Саул се веома наљутио; озлоједиле су га те речи. Рекао је: „Давиду су доделили десетине хиљада, а мени само хиљаде. Још му само треба царство!“ 9Од тог дана је Саул попреко гледао Давида.

10Сутрадан зао дух од Бога нападе Саула, тако да је почео да махнита по кући. Давид је свирао лиру као обично. Саул је у руци имао копље. 11Он баци копље говорећи у себи: „Приковаћу Давида за зид!“ Али Давид му се двапут измакнуо.

12Саул се бојао Давида, јер је Господ био с њим, а од Саула је био одступио. 13Зато га је Саул уклонио из своје близине и поставио га као заповедника над хиљаду. Тако је Давид одлазио и враћао се на челу народа. 14Давид је био успешан у свим својим подухватима јер је Господ био с њим. 15Кад је Саул видео да је Давид веома успешан спопао га је страх од њега. 16Сав је Израиљ и Јуда волео Давида јер је одлазио и враћао се њима на челу.

17Саул рече Давиду: „Ево, даћу ти своју старију ћерку, Мераву, за жену. Само ми буди храбар и води ратове Господње.“ Саул је мислио у себи: „Нећу да се моја рука дигне на њега, него нека страда од филистејске руке.“

18Давид одговори Саулу: „Ко сам ја и ко ми је род, и шта је дом мога оца у Израиљу, да будем царев зет?“ 19Али кад је дошло време да Мераву, Саулову ћерку, дају Давиду, дали су је Адрилу Меолаћанину за жену.

20Међутим, Саулова ћерка Михала је волела Давида. Кад су то јавили Саулу, он је био задовољан. 21Саул је говорио у себи: „Даћу му је да му буде замка како би страдао од филистејске руке.“

Саул рече Давиду: „Данас можеш да ми постанеш зет с овом другом.“ 22Саул заповеди својим слугама: „Реците Давиду насамо: ’Ево, постао си драг цару, а воле те и све његове слуге; зато буди царев зет.’“

23Кад су Саулове слуге пренеле ове речи Давиду, он им одговори: „Зар вама изгледа као ситница постати царев зет? Ја сам само сиромашан човек, и без угледа.“

24Слуге јавише Саулу: „Ово је Давид рекао.“ 25Саул на то рече: „Овако реците Давиду: ’Цар не жели никакав женидбени дар, осим стотину филистејских обрезака, да се цар освети својим непријатељима.’“ Саул је мислио да ће тако удесити да Давид погине од руке Филистејаца.

26Кад су Саулове слуге пренеле Давиду ове речи, Давиду се свидело да буде царев зет. Још пре истека времена, 27Давид се спреми и оде са својим људима, и поби две стотине Филистејаца. Затим је донео цару њихове обреске на број, да би постао царев зет. Тада му је Саул дао своју ћерку Михалу за жену.

28Видевши то, Саул је схватио да је Господ с Давидом, а још је и његова ћерка Михала волела Давида. 29Зато се Саул још више бојао Давида. Саул је све време био Давидов непријатељ.

30Филистејски кнезови су излазили у бој, али кад год су излазили Давид је имао више успеха од свих Саулових слугу. Тако је његово име постало веома славно.