Hay que domar la lengua
1Hermanos míos, no pretendan muchos de ustedes ser maestros, pues, como saben, seremos juzgados con más severidad. 2Todos fallamos mucho. Si alguien nunca falla en lo que dice, es una persona perfecta, capaz también de dominar todo su cuerpo.
3Cuando ponemos freno en la boca de los caballos para que nos obedezcan, podemos controlar todo el animal. 4Fíjense también en los barcos. A pesar de ser tan grandes y ser impulsados por fuertes vientos, se controlan por un pequeño timón a voluntad del piloto. 5Así también la lengua es un miembro muy pequeño del cuerpo, pero hace alarde de grandes hazañas. ¡Imagínense qué gran bosque se incendia con tan pequeña chispa! 6También la lengua es un fuego, un mundo de maldad entre nuestros órganos. Contamina todo el cuerpo y, encendida por el infierno, prende fuego a todo el curso de la vida.
7El ser humano sabe domar y, en efecto, ha domado toda clase de fieras, de aves, reptiles y bestias marinas; 8pero nadie puede domar la lengua. Es un mal irrefrenable, lleno de veneno mortal.
9Con la lengua bendecimos a nuestro Señor y Padre, y con ella maldecimos a las personas, creadas a imagen de Dios. 10De una misma boca salen bendición y maldición. Hermanos míos, esto no debe ser así. 11¿Puede acaso brotar de una misma fuente agua dulce y agua amarga? 12Hermanos míos, ¿acaso puede dar aceitunas una higuera o higos una vid? Pues tampoco una fuente de agua amarga puede dar agua dulce.
Dos clases de sabiduría
13¿Quién es sabio y entendido entre ustedes? Que lo demuestre con su buena conducta, mediante obras hechas con la humildad que le da su sabiduría. 14Pero si ustedes tienen envidias amargas y rivalidades en el corazón, dejen de presumir y de faltar a la verdad. 15Esa no es la sabiduría que desciende del cielo, sino que es terrenal, no espiritual y demoníaca. 16Porque donde hay envidias y rivalidades, también hay confusión y toda clase de acciones malvadas.
17En cambio, la sabiduría que desciende del cielo es ante todo pura y además pacífica, respetuosa, dócil, llena de compasión y de buenos frutos, imparcial y sincera. 18En fin, el fruto de la justicia se siembra en paz para3:18 para. Alt. por. los que hacen la paz.
Зауздавање језика
1Браћо моја, нека не буде међу вама много учитеља, знајући да ћемо бити строже суђени. 2Јер сви ми на много начина грешимо. Ако ко у речи не греши, тај је савршен човек, способан да заузда цело своје тело.
3Када коњима стављамо узде у уста да би нам се покоравали, ми управљамо целим њиховим телом. 4Погледајте и лађе: тако су велике и јаки ветрови их покрећу, а њима управља врло мало кормило онамо куда кормилар науми. 5Тако је и језик мали уд али се дичи великим делима. Гле, како мала ватра запали велику шуму! 6Тако је и језик ватра, свет неправде међу нашим удовима. Он погани читаво наше тело и пали читав животни ток, а пакао га потпаљује.
7Све врсте животиња, птица, гмизаваца и морских животиња дају се укротити и човек их је укротио, 8а језик, то немирно зло пуно смртног отрова, нико не може укротити. 9Њим благосиљамо Господа и Оца и њим проклињемо људе који су створени по слици Божијој. 10Из истих уста излази благослов и проклетство. То тако не треба да буде, браћо моја. 11Може ли са истог врела извирати слатка и горка вода? 12Може ли, браћо моја, смоква рађати маслине или лоза смокве? Тако ни слан извор не може дати слатку воду.
Права мудрост
13Ко је мудар и разуман међу вама? Нека добрим живљењем покаже своја дела у мудрој кроткости. 14Али ако у себи носите горку завист и себично истицање, онда се немојте поносити и говорити оно што се противи истини. 15Таква мудрост не долази одозго, него је земаљска, људска, од злог духа је. 16Јер, где је завист и себично истицање, онде је неред и свако зло.
17А мудрост која долази одозго, пре свега је чиста, затим миротворна, кротка, прилагодљива, пуна милосрђа и добрих плодова, непристрана, нелицемерна. 18А праведност је плод који ће убрати они који сеју у миру – они који чине мир.
