Nueva Versión Internacional

Salmos 107

LIBRO V

1Den gracias al Señor, porque él es bueno;
    su gran amor perdura para siempre.
Que lo digan los redimidos del Señor,
    a quienes redimió del poder del adversario,
a quienes reunió de todos los países,
    de oriente y de occidente, del norte y del sur.[a]

Vagaban perdidos por parajes desiertos,
    sin dar con el camino a una ciudad habitable.
Hambrientos y sedientos,
    la vida se les iba consumiendo.
En su angustia clamaron al Señor,
    y él los libró de su aflicción.
Los llevó por el camino recto
    hasta llegar a una ciudad habitable.

¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
    por sus maravillas en favor de los hombres!
¡Él apaga la sed del sediento,
    y sacia con lo mejor al hambriento!

10 Afligidos y encadenados,
    habitaban en las más densas tinieblas
11 por haberse rebelado contra las palabras de Dios,
    por menospreciar los designios del Altísimo.
12 Los sometió[b] a trabajos forzados;
    tropezaban, y no había quien los ayudara.
13 En su angustia clamaron al Señor,
    y él los salvó de su aflicción.
14 Los sacó de las sombras tenebrosas
    y rompió en pedazos sus cadenas.

15 ¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
    por sus maravillas en favor de los hombres!
16 ¡Él hace añicos las puertas de bronce
    y rompe en mil pedazos las barras de hierro!

17 Trastornados por su rebeldía,
    afligidos por su iniquidad,
18 todo alimento les causaba asco.
    ¡Llegaron a las puertas mismas de la muerte!
19 En su angustia clamaron al Señor,
    y él los salvó de su aflicción.
20 Envió su palabra para sanarlos,
    y así los rescató del sepulcro.

21 ¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
    por sus maravillas en favor de los hombres!
22 ¡Que ofrezcan sacrificios de gratitud,
    y jubilosos proclamen sus obras!

23 Se hicieron a la mar en sus barcos;
    para comerciar surcaron las muchas aguas.
24 Allí, en las aguas profundas,
    vieron las obras del Señor y sus maravillas.
25 Habló Dios, y se desató un fuerte viento
    que tanto encrespó las olas
26 que subían a los cielos y bajaban al abismo.
    Ante el peligro, ellos perdieron el coraje.
27 Como ebrios tropezaban, se tambaleaban;
    de nada les valía toda su pericia.
28 En su angustia clamaron al Señor,
    y él los sacó de su aflicción.
29 Cambió la tempestad en suave brisa:
    se sosegaron las olas del mar.
30 Ante esa calma se alegraron,
    y Dios los llevó al puerto anhelado.

31 ¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
    por sus maravillas en favor de los hombres!
32 ¡Que lo exalten en la asamblea del pueblo!
    ¡Que lo alaben en el consejo de los ancianos!

33 Dios convirtió los ríos en desiertos,
    los manantiales en tierra seca,
34 los fértiles terrenos en tierra salitrosa,
    por la maldad de sus habitantes.
35 Convirtió el desierto en fuentes de agua,
    la tierra seca en manantiales;
36 hizo habitar allí a los hambrientos,
    y ellos fundaron una ciudad habitable.
37 Sembraron campos, plantaron viñedos,
    obtuvieron abundantes cosechas.
38 Dios los bendijo y se multiplicaron,
    y no dejó que menguaran sus rebaños.

39 Pero, si merman y son humillados,
    es por la opresión, la maldad y la aflicción.
40 Dios desdeña a los nobles
    y los hace vagar por desiertos sin senderos.
41 Pero a los necesitados los saca de su miseria,
    y hace que sus familias crezcan como rebaños.
42 Los rectos lo verán y se alegrarán,
    pero todos los impíos serán acallados.

43 Quien sea sabio, que considere estas cosas
    y entienda bien el gran amor del Señor.

Notas al pie

  1. 107:3 del sur. Lit. del mar.
  2. 107:12 Los sometió. Lit. Sometió sus corazones.

New Serbian Translation

Псалми 107

Књига Пета

Псалми 107–150

1Хвалите Господа јер је добар,
    јер је милост његова довека!

Нек говоре тако они што их је Господ откупио,
    они откупљени из руке душмана;
које је окупио из земаља истока и запада,
    са севера и с мора.

Тек, тумарали су по пустињи,
    по беспућу и нису нашли место да се скрасе.
А били су и гладни и жедни,
    душу своју да испусте.
Господу су завапили у чемеру своме
    и он их је избавио од њихових мука!
Равним путем их је повео
    да се скрасе, да се скуће.
Нек Господа они хвале за његову милост,
    за чудеса над потомцима људи!
Јер он поји грло жедном,
    добрим сити душу гладном.

10 Чаме у мраку, у тами;
    оковани и бедом и гвожђем;
11 јер Божијим речима пркосе,
    презрели су савет Свевишњега.
12 А он им је патњом срца понизио;
    срљали су, а помоћи ниоткуда.
13 Господу су завапили у чемеру своме
    и он их је спасао од њихових мука!
14 Извео их је из мрака, из таме,
    окове им поломио.
15 Нек Господа они хвале за његову милост,
    за чудеса над потомцима људи!
16 Јер је он разбио бронзана врата,
    изломио гвоздене вратнице.

17 Побудалише због својих преступничких путева,
    мучише се због својих кривица.
18 Души им се сва храна згадила
    и до самих врата смрти су пристигли.
19 Господу су завапили у чемеру своме
    и он их је спасао од њихових мука!
20 Реч своју им је послао, па су оздравили;
    из рака њихових их је извукао.
21 Нек Господа они хвале за његову милост,
    за чудеса над потомцима људи!
22 Нек жртвују жртве захвалнице;
    нек му дела објављују, нека кличу!

23 Они што су морем бродовима пловили,
    што су трговали на великим водама;
24 они су видели дела Господња,
    његова чудеса у дубини;
25 када је заповедио, ветру наредио
    да таласе мора олуја подигне.
26 И они се дижу до небеса,
    ломе се до дубина,
    па им се душа топи од зебње.
27 Љуљају се, тетурају ко пијани,
    нестаје им сва вештина.
28 Господу су завапили у чемеру своме
    и он их је извео из њихових мука!
29 Олују је умирио
    и таласи мора утихнуше.
30 А када се стишају, поморци се радују;
    он их води до жељене луке.
31 Нек Господа они хвале за његову милост,
    за чудеса над потомцима људи!
32 Нека га уздижу на народном сабору
    и нека га славе у старешинском збору!

33 Он претвара реке у пустињу,
    врела воде у тло спарушено;
34 плодну земљу у слатину
    због зла оних који на њој живе.
35 Од пустиње он језеро чини,
    од земље пусте водене изворе.
36 Ту је гладне населио
    и они су град подигли;
37 поља су засејали, винограде посадили
    и они обиље плодова рађају.
38 И он их је благословио
    па су се веома умножили;
    ни стока им се проредила није.

39 Али због тлачења, невоље и јада
    они се проредише, погурише.
40 Он излива презир на племиће,
    пушта да тумарају пустаром беспутном;
41 док убогог уздиже, од невоље склања,
    попут стада његов пород множи.
42 Виде то праведни па се радују,
    а сви неправедни затварају своја уста.

43 Ко је мудар? Тај нек ово памти,
    у Господњу милост нек прониче!