Nueva Versión Internacional

Salmos 102

Oración de un afligido que, a punto de desfallecer, da rienda suelta a su lamento ante el Señor.

1Escucha, Señor, mi oración;
    llegue a ti mi clamor.
No escondas de mí tu rostro
    cuando me encuentro angustiado.
Inclina a mí tu oído;
    respóndeme pronto cuando te llame.

Pues mis días se desvanecen como el humo,
    los huesos me arden como brasas.
Mi corazón decae y se marchita como la hierba;
    ¡hasta he perdido el apetito!
Por causa de mis fuertes gemidos
    se me pueden contar los huesos.[a]
Parezco una lechuza del desierto;
    soy como un búho entre las ruinas.
No logro conciliar el sueño;
    parezco ave solitaria sobre el tejado.
A todas horas me ofenden mis enemigos,
    y hasta usan mi nombre para maldecir.
Las cenizas son todo mi alimento;
    mis lágrimas se mezclan con mi bebida.
10 ¡Por tu enojo, por tu indignación,
    me levantaste para luego arrojarme!
11 Mis días son como sombras nocturnas;
    me voy marchitando como la hierba.

12 Pero tú, Señor, reinas eternamente;
    tu nombre perdura por todas las generaciones.
13 Te levantarás y tendrás piedad de Sión,
    pues ya es tiempo de que la compadezcas.
    ¡Ha llegado el momento señalado!
14 Tus siervos sienten cariño por sus ruinas;
    los mueven a compasión sus escombros.

15 Las naciones temerán el nombre del Señor;
    todos los reyes de la tierra reconocerán su majestad.
16 Porque el Señor reconstruirá a Sión,
    y se manifestará en su esplendor.
17 Atenderá a la oración de los desamparados,
    y no desdeñará sus ruegos.
18 Que se escriba esto para las generaciones futuras,
    y que el pueblo que será creado alabe al Señor.
19 Miró el Señor desde su altísimo santuario;
    contempló la tierra desde el cielo,
20 para oír los lamentos de los cautivos
    y liberar a los condenados a muerte;
21 para proclamar en Sión el nombre del Señor
    y anunciar en Jerusalén su alabanza,
22 cuando todos los pueblos y los reinos
    se reúnan para adorar al Señor.

23 En el curso de mi vida acabó Dios con mis fuerzas;[b]
me redujo los días. 24     Por eso dije:
«No me lleves, Dios mío, a la mitad de mi vida;
    tú permaneces por todas las generaciones.
25 En el principio tú afirmaste la tierra,
    y los cielos son la obra de tus manos.
26 Ellos perecerán, pero tú permaneces.
    Todos ellos se desgastarán como un vestido.
Y como ropa los cambiarás,
    y los dejarás de lado.
27 Pero tú eres siempre el mismo,
    y tus años no tienen fin.
28 Los hijos de tus siervos se establecerán,
    y sus descendientes habitarán en tu presencia».

Notas al pie

  1. 102:5 se me pueden contar los huesos. Lit. se me pegan los huesos a la carne.
  2. 102:23 mis fuerzas. Lit. su fuerza.

New Serbian Translation

Псалми 102

Молитва ојађеног човека пред Господом, кад излива своју муку.

1О, Господе, чуј молитву моју
    и мој вапај нек до тебе дође!
Своје лице не скривај од мене у дану невоље,
    ухо своје пригни мени;
ти пожури,
    услиши ме у дан кад те зовем.

Моји дани нестају у диму,
    попут пећи кости ми спечене.
Срце је моје као трава кошена, увела,
    па ни хлеб се не сетим да једем.
Од јецања мога силног
    кожа ми се слепила за кости.
На пустињску буљину личим
    и на ћука с рушевина пустих!
Будан лежим,
    постао сам птица што самује на крову.
Поваздан ми се ругају душмани,
    именом мојим проклињу они што ме руже.
Пепео једем као да је хлеб;
    то што пијем са сузама мешам,
10 због твог гнева и љутине твоје;
    јер си ме подигао, па онда бацио.
11 Као сенка бледе дани моји,
    ја сам као трава спарушена.

12 А ти си, Господе, довека! Ти трајеш,
    спомињеш се кроз нараштај сваки.
13 Ти устајеш да Сиону се смилујеш,
    јер је време да га помилујеш,
    јер је дошло време одређено.
14 Јер слуге твоје воле му зидине,
    жао им је његових руина.
15 Дрхтаће народи од имена Господњег
    и од твоје славе сви цареви земаљски;
16 јер ће Господ да изгради Сион
    и објави се у његовој слави;
17 када чује молитву јадника
    њихове вапаје презрети неће.

18 Нек се то запише за нараштај нови,
    за народ саздан да Господа слави!
19 Јер ће с висине светости своје гледати Господ,
    с небеса ће земљу да погледа;
20 чуће ропац заточених
    и од смрти спасти осуђенике;
21 да објави са Сиона име Господње
    и хвалу своју у Јерусалиму;
22 када се заједно окупе народи,
    и царства да Господу служе.

23 Сред живота снагу ми је одузео
    и дане ми прекратио!
24 Рекао сам:
„Не узми ме усред мојих дана
    кад већ живиш од рода до рода!
25 Ти си у почетку утемељио земљу,
    и небеса су дело твојих руку.
26 Она ће пропасти, али ти ћеш остати,
    и све ће се исхабати као изношена одећа,
    изменићеш их као одећу и проћи ће.
27 А ти си увек исти,
    веку твоме нигде краја нема.
28 Синови твојих слугу живеће
    и потомци њихови пред тобом спокојни ће бити.“