Salmo 17
Oración de David.
1Señor, oye mi justo ruego;
escucha mi clamor;
presta oído a mi oración,
pues no sale de labios engañosos.
2Pronuncia tu sentencia en mi favor;
tus ojos ven lo que es justo.
3Tú escudriñas mi corazón,
tú me examinas por las noches;
¡ponme a prueba,
que no hallarás en mí ningún plan maligno!
¡Mi boca no pecará
4a pesar de lo que hace la otra gente,
pues yo cumplo con tu palabra!
Del camino de la violencia
5he apartado mis pasos;
mis pies no tropiezan en tus sendas.
6Dios mío, a ti clamo porque tú me respondes;
inclina a mí tu oído y escucha mi oración.
7Tú, que salvas con tu diestra
a los que buscan escapar de sus adversarios,
dame una muestra de tu gran amor.
8Protégeme como a la niña de tus ojos,
escóndeme bajo la sombra de tus alas
9de los malvados que me atacan,
de los enemigos que me han cercado.
10Han cerrado su insensible corazón
y profieren insolencias con su boca.
11Vigilan de cerca mis pasos,
prestos a derribarme.
12Parecen leones ávidos de presa,
leones que yacen al acecho.
13¡Levántate, Señor, enfréntate a ellos!
¡Derrótalos!
¡Con tu espada rescátame de los malvados!
14¡Con tu mano, Señor, sálvame de estos mortales
que no tienen más herencia que esta vida!
Con tus tesoros les has llenado el vientre,
sus hijos han tenido abundancia
y hasta ha sobrado para sus descendientes.
15Pero yo en justicia veré tu rostro;
cuando despierte, estaré satisfecho al contemplar tu semejanza.
Псалам 17
Давидова молитва.
1Чуј, Господе, праведности ради,
окрени се к моме вапају,
пригни ухо мојој молитви,
јер на мојим уснама нема преваре.
2Нек ми суд с твога лица дође;
твоје очи честитост нек виде.
3Ти си мени испитао срце,
дошао ми ноћу у посету,
мисли си ми огњем искушао,
али ништа тамо ниси нашао;
а ја реших да устима не згрешим.
4По чему ће човек да поступа?
Према речи са твојих усана,
ја се чувам стаза насилника.
5Одржи ми стопе на својим стазама,
да се моје ноге не оклизну.
6Призивам те, Боже, јер ми одговараш,
пригни ухо к мени, почуј моје речи.
7Покажи милост своју чудесну,
ти што десницом својом избављаш оне,
који траже уточиште од својих злотвора.
8Чувај ме као зеницу свог ока,
под сенку ме својих крила склони,
9од опаких који ме нападају,
од душмана што ме опкољују.
10Срце им је постало бездушно17,10 Или: Својим салом су опточени – слика отврдлог срца у коме нема сажаљења.,
а уста им говоре узносито.
11Они мене гоне, опкољују,
а очи им пажљиво гледају,
како да ме на тло оборе.
12Као лав су што жуди да растргне,
као млади лав што вреба из потаје.
13Устани на њих, Господе,
баци их на колена,
мачем ме својим избави од опаког!
14Избави ме својом руком, Господе,
од људи којима је део овај свет пролазни;
нека им трбух пуни оно
што си злима наменио;
сити ће им бити и синови,
и за потомство ће им још остати.
15А ја ћу у праведности лице твоје видети,
кад се пробудим твога ћу се лика наситити.
