Libro V
Salmos 107–150
Salmo 107
1¡Den gracias al Señor porque él es bueno;
su gran amor perdura para siempre!
2Que lo digan los redimidos del Señor,
a quienes redimió del poder del adversario,
3a quienes reunió de todos los países,
de oriente y de occidente, del norte y del sur.107:3 del sur. Lit. del mar.
4Vagaban perdidos por parajes desiertos,
sin dar con el camino a una ciudad habitable.
5Hambrientos y sedientos,
la vida se les iba consumiendo.
6En su angustia clamaron al Señor
y él los libró de sus aflicciones.
7Los llevó por el camino recto
hasta llegar a una ciudad habitable.
8¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
por sus maravillas en favor de los hombres!
9Él apaga la sed del sediento
y sacia con lo mejor al hambriento.
10Afligidos y encadenados,
habitaban en las más densas tinieblas,
11por haberse rebelado contra las palabras de Dios,
por menospreciar los designios del Altísimo.
12Los sometió107:12 Los sometió. Lit. Sometió sus corazones. a trabajos forzados;
tropezaban y no había quien los ayudara.
13En su angustia clamaron al Señor
y él los salvó de sus aflicciones.
14Los sacó de las más densas tinieblas
y rompió en pedazos sus cadenas.
15¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
por sus maravillas en favor de los hombres!
16Haré pedazos las puertas de bronce
y cortaré los cerrojos de hierro.
17Se volvieron necios por sus rebeldías
y fueron afligidos por sus iniquidades.
18Todo alimento les causaba asco
y llegaron a las mismas puertas de la muerte.
19En su angustia clamaron al Señor
y él los salvó de sus aflicciones.
20Envió su palabra para sanarlos
y así los libró de la fosa.
21¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
por sus maravillas en favor de los hombres!
22¡Que ofrezcan sacrificios de gratitud
y jubilosos proclamen sus obras!
23Se hicieron a la mar en sus barcos;
para comerciar surcaron las muchas aguas.
24Allí, en las aguas profundas,
vieron las obras del Señor y sus maravillas.
25Habló Dios y se levantó un viento tormentoso
que encrespó las olas
26que subían a los cielos y bajaban al abismo.
Ante el peligro, ellos perdieron el coraje.
27Como ebrios tropezaban, se tambaleaban;
de nada les sirvió toda su pericia.
28En su angustia clamaron al Señor
y él los sacó de sus aflicciones.
29Cambió la tempestad en suave brisa:
se sosegaron las olas del mar.
30Ante esa calma se alegraron
y Dios los llevó al puerto anhelado.
31¡Que den gracias al Señor por su gran amor,
por sus maravillas en favor de los hombres!
32¡Que lo exalten en la asamblea del pueblo!
¡Que lo alaben en el consejo de los líderes!
33Dios convirtió los ríos en desiertos,
los manantiales en tierra seca,
34los fértiles terrenos en tierra salitrosa,
por la maldad de sus habitantes.
35Convirtió el desierto en estanques de agua,
la tierra seca en manantiales;
36hizo establecer allí a los hambrientos,
y ellos fundaron una ciudad habitable.
37Sembraron campos, plantaron viñedos,
obtuvieron abundantes cosechas.
38Dios los bendijo y se hicieron muy numerosos
y no dejó que menguaran sus rebaños.
39Pero si merman y son humillados,
es por la opresión, la maldad y la aflicción.
40Dios cubre de desprecio a los nobles
y los hace vagar por desiertos sin senderos.
41Pero a los necesitados los saca de su miseria
y hace que sus familias crezcan como rebaños.
42Los rectos lo verán y se alegrarán,
pero todos los malvados serán acallados.
43Quien sea sabio, que considere estas cosas
y entienda bien el gran amor del Señor.
Књига Пета
Псалми 107–150
Псалам 107
1Хвалите Господа јер је добар,
јер је милост његова довека!
2Нек говоре тако они што их је Господ откупио,
они откупљени из руке душмана;
3које је окупио из земаља истока и запада,
са севера и с мора.
4Тек, тумарали су по пустињи,
по беспућу и нису нашли место да се скрасе.
5А били су и гладни и жедни,
душу своју да испусте.
6Господу су завапили у чемеру своме
и он их је избавио од њихових мука!
7Равним путем их је повео
да се скрасе, да се скуће.
8Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
9Јер он поји грло жедном,
добрим сити душу гладном.
10Чаме у мраку, у тами;
оковани и бедом и гвожђем;
11јер Божијим речима пркосе,
презрели су савет Свевишњега.
12А он им је патњом срца понизио;
срљали су, а помоћи ниоткуда.
13Господу су завапили у чемеру своме
и он их је спасао од њихових мука!
14Извео их је из мрака, из таме,
окове им поломио.
15Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
16Јер је он разбио бронзана врата,
изломио гвоздене вратнице.
17Побудалише због својих преступничких путева,
мучише се због својих кривица.
18Души им се сва храна згадила
и до самих врата смрти су пристигли.
19Господу су завапили у чемеру своме
и он их је спасао од њихових мука!
20Реч своју им је послао, па су оздравили;
из рака њихових их је извукао.
21Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
22Нек жртвују жртве захвалнице;
нек му дела објављују, нека кличу!
23Они што су морем бродовима пловили,
што су трговали на великим водама;
24они су видели дела Господња,
његова чудеса у дубини;
25када је заповедио, ветру наредио
да таласе мора олуја подигне.
26И они се дижу до небеса,
ломе се до дубина,
па им се душа топи од зебње.
27Љуљају се, тетурају ко пијани,
нестаје им сва вештина.
28Господу су завапили у чемеру своме
и он их је извео из њихових мука!
29Олују је умирио
и таласи мора утихнуше.
30А када се стишају, поморци се радују;
он их води до жељене луке.
31Нек Господа они хвале за његову милост,
за чудеса над потомцима људи!
32Нека га уздижу на народном сабору
и нека га славе у старешинском збору!
33Он претвара реке у пустињу,
врела воде у тло спарушено;
34плодну земљу у слатину
због зла оних који на њој живе.
35Од пустиње он језеро чини,
од земље пусте водене изворе.
36Ту је гладне населио
и они су град подигли;
37поља су засејали, винограде посадили
и они обиље плодова рађају.
38И он их је благословио
па су се веома умножили;
ни стока им се проредила није.
39Али због тлачења, невоље и јада
они се проредише, погурише.
40Он излива презир на племиће,
пушта да тумарају пустаром беспутном;
41док убогог уздиже, од невоље склања,
попут стада његов пород множи.
42Виде то праведни па се радују,
а сви неправедни затварају своја уста.
43Ко је мудар? Тај нек ово памти,
у Господњу милост нек прониче!
