Se obstaculiza la reconstrucción
1Cuando Sambalat se enteró de que estábamos reconstruyendo la muralla, se enojó muchísimo y se burló de los judíos. 2Ante sus compañeros y el ejército de Samaria dijo:
—¿Qué están haciendo estos débiles judíos? ¿Creen que se les va a dejar que reconstruyan y que vuelvan a ofrecer sacrificios? ¿Piensan acaso terminar en un solo día? ¿Cómo creen que de esas piedras quemadas, de esos escombros, van a hacer algo nuevo?
3Y Tobías el amonita, que estaba junto a él, añadió:
—¡Hasta una zorra, si se sube a ese montón de piedras, lo echa abajo!
4Por eso oramos: «¡Escucha, Dios nuestro, cómo se burlan de nosotros! Haz que sus ofensas recaigan sobre ellos mismos: entrégalos a sus enemigos; ¡que los lleven en cautiverio! 5No pases por alto su maldad ni olvides sus pecados, porque provocan la ira de los que reconstruyen».
6Continuamos con la reconstrucción y levantamos la muralla hasta media altura, pues el pueblo trabajó con entusiasmo.
7Pero cuando Sambalat, Tobías y los árabes, los amonitas y los asdodeos se enteraron de que avanzaba la reconstrucción de la muralla y, que ya estábamos cerrando las brechas, se enojaron muchísimo 8y acordaron atacar a Jerusalén y provocar disturbios en ella. 9Oramos entonces a nuestro Dios y decidimos montar guardia día y noche para defendernos de ellos.
10Por su parte, la gente de Judá decía: «Los cargadores desfallecen, pues son muchos los escombros; ¡no vamos a poder reconstruir esta muralla!».
11Y nuestros enemigos maquinaban: «Les caeremos por sorpresa y los mataremos; así haremos que la obra se suspenda».
12Algunos de los judíos que vivían cerca de ellos venían hasta diez veces y nos advertían: «Los van a atacar por todos lados».
13Así que puse a la gente por familias, con sus espadas, lanzas y arcos, detrás de las murallas, en los lugares más vulnerables y desguarnecidos. 14Luego de examinar la situación, me levanté y dije a los nobles y oficiales, y al resto del pueblo: «¡No les tengan miedo! Acuérdense del Señor, que es grande y temible, y peleen por sus hermanos, por sus hijos e hijas, y por sus esposas y sus hogares».
15Una vez que nuestros enemigos se dieron cuenta de que conocíamos sus intenciones y de que Dios había frustrado sus planes, todos regresamos a la muralla, cada uno a su trabajo.
16A partir de aquel día la mitad de mi gente trabajaba en la obra, mientras la otra mitad permanecía armada con lanzas, escudos, arcos y corazas. Los oficiales estaban pendientes de toda la gente de Judá. 17Tanto los que reconstruían la muralla como los que acarreaban los materiales hacían su trabajo con una mano y con la otra sostenían un arma. 18Todos los que trabajaban en la reconstrucción llevaban la espada a la cintura. A mi lado estaba el encargado de dar el toque de alarma con la trompeta.
19Yo había dicho a los nobles, a los gobernantes y al resto del pueblo: «La tarea es grande y extensa, y nosotros estamos muy esparcidos en la muralla, distantes los unos de los otros. 20Por eso, en el lugar donde oigan el toque de la trompeta, cerremos filas. ¡Nuestro Dios peleará por nosotros!».
21Así que, desde el amanecer hasta que aparecían las estrellas, mientras trabajábamos en la obra, la mitad de la gente montaba guardia con lanza en mano.
22En aquella ocasión también dije a la gente: «Todos ustedes, incluso los ayudantes, quédense en Jerusalén para que en la noche sirvan de centinelas y de día trabajen en la obra». 23Ni yo ni mis parientes y ayudantes, ni los de mi guardia personal, nos desvestíamos para nada: cada uno llevaba su arma, incluso cuando iba a buscar agua.
Противљење обнови
1А када је Санавалат чуо да обнављамо зид, пламтео је од беса и јако се разгневио, па се ругао Јеврејима. 2Рекао је испред своје браће и самаријске војске: „Шта то раде ти јадни Јевреји? Хоће ли да га обнове? Хоће ли да жртвују? Хоће ли да заврше за дан? Хоће ли да оживе то камење из гомиле рушевина и оног што је спаљено?“
3А Товија Амонац, који је стајао крај њега, рече: „Па на то што они зидају да се и лисица попне, срушиће зид од њиховог камења!“
4„Чуј, о, Боже наш, како нас презиру! Узврати им њихову срамоту на њихову главу и дај им да буду плен у земљи ропства. 5Не покривај њихову кривицу и нека им греси њихови пред тобом не буду избрисани, јер су те гневили пред градитељима.“
6И ми смо градили зид и он је био састављен до половине, јер је народ имао срце за посао.
7А када су Санавалат, Товија, Арапи, Амонци и Азоћани чули да обнова јерусалимског зида напредује, да су његови проваљени делови почели да се затварају, силно су се разгневили. 8Сви су сковали заверу да заједно зарате против Јерусалима и направе нам пометњу. 9Али ми смо се помолили нашем Богу и поставили смо даноноћне страже због њих.
10Ипак, Јевреји су говорили: „Клонула је снага носачима, рушевина је превише, а ми нисмо у стању да обновимо зид!“
11Још су наши злотвори говорили: „Неће ни знати, неће ни видети док не банемо међу њих, побијемо их и окончамо им посао!“
12И догодило се да су дошли Јевреји који живе поред њих, па су нам десет пута дојавили: „Долазе на вас из свих места у која ћете се вратити к нама!“
13А ја сам на најнижим положајима, иза зида и на отвореним местима, распоредио људе по породицама. Поставио сам их са мачевима, копљима и луковима. 14Када сам све погледао, устао сам и рекао главарима, достојанственицима и осталом народу: „Не плашите их се! Сетите се Господа, великог и страшног и борите се за своју браћу и своје синове, за своје ћерке, своје жене и своје домове.“
15А када су чули наши злотвори, да смо сазнали, Бог им је осујетио намере и сви смо се вратили на зид и свако на свој посао.
16Од тог дана половина мојих младића су радили посао, а половина је држала копља, штитове, лукове и оклопе. А главари су стајали иза свег Јудиног дома. 17Они који су обнављали зид, они који су носили терет и који су товарили, једном су руком радили посао, а другом држали оружје. 18Сваки је градитељ имао свој мач, припасан уз бок, и тако је градио. А поред мене је стајао човек који је дувао у рог.
19Рекао сам главарима, достојанственицима и осталом народу: „Много је посла, развучен је, а ми смо на зиду раштркани и далеко један од другога. 20Тамо где чујете звук рога, тамо се око нас и окупите. Бог наш ће се борити за нас!“
21Тако смо радили посао, а половина њих је држала копља од ране зоре до изласка звезда. 22У то сам време још казао народу: „Нека свако од вас са својим слугом спава усред Јерусалима, да би нам ноћу стражарили, а дању радили.“ 23Јер ни ја – моја браћа, моје слуге, стражари који су ме пратили – ниједан нисмо скидали своје оружје и одећу, осим када смо је прали.
