Nehemías vuelve a Jerusalén
1Un día, en el mes de nisán del año veinte del reinado de Artajerjes, al ofrecerle vino al rey, como él nunca me había visto triste, 2me preguntó:
—¿Por qué estás triste? No me parece que estés enfermo, así que debe haber algo que te está causando dolor.
Yo sentí mucho miedo 3y respondí al rey:
—¡Que viva Su Majestad para siempre! ¿Cómo no he de estar triste si la ciudad donde están los sepulcros de mis antepasados se halla en ruinas, con sus puertas consumidas por el fuego?
4—¿Qué quieres que haga? —preguntó el rey.
Así que oré al Dios del cielo 5y respondí:
—Si a Su Majestad le parece bien y si este siervo suyo es digno de su favor, le ruego que me envíe a Judá para reedificar la ciudad donde están los sepulcros de mis antepasados.
6—¿Cuánto durará tu viaje? ¿Cuándo regresarás? —me preguntó el rey, que tenía a la reina sentada a su lado.
En cuanto propuse un plazo, el rey aceptó enviarme. 7Entonces añadí:
—Si al rey le parece bien, ruego a usted que envíe cartas a los gobernadores del oeste del río Éufrates para que me den vía libre y yo pueda llegar a Judá; 8y, por favor, ordene a su guardabosques Asaf que me dé madera para reparar las puertas de la ciudad que están junto al Templo, la muralla de la ciudad y la casa donde he de vivir. El rey accedió a mi petición, porque Dios estaba actuando a mi favor. 9Cuando me presenté ante los gobernadores del oeste del río Éufrates, entregué las cartas del rey. Además, el rey había ordenado que me escoltaran oficiales del ejército y de la caballería.
10Pero al oír que alguien había llegado a ayudar a los israelitas, Sambalat el horonita y Tobías el siervo amonita se disgustaron mucho.
Nehemías inspecciona la muralla
11Tres días después de haber llegado a Jerusalén, 12salí de noche acompañado de algunos hombres, pero a ninguno de ellos le conté lo que mi Dios había puesto en mi corazón2:12 corazón. En la Biblia se usa para designar el asiento de las emociones, pensamientos y voluntad, es decir, el proceso de toma de decisiones del ser humano. hacer por Jerusalén. La única bestia que llevábamos era la que yo montaba.
13Esa noche salí por la puerta del Valle hacia la fuente del Dragón y la puerta del Basurero. Inspeccioné las ruinas de la muralla de Jerusalén y sus puertas consumidas por el fuego. 14Después me dirigí hacia la puerta de la Fuente y el estanque del Rey, pero no hallé por dónde pasar con mi cabalgadura. 15Así que, siendo aún de noche, subí por el arroyo mientras inspeccionaba la muralla. Finalmente regresé y entré por la puerta del Valle.
16Los oficiales no supieron a dónde fui ni qué hice, porque hasta entonces no había dicho nada a ningún judío: ni a los sacerdotes, ni a los nobles, ni a los gobernadores ni a los que estaban trabajando en la obra. 17Por eso les dije:
—Ustedes son testigos de nuestra desgracia. Jerusalén está en ruinas y sus puertas han sido consumidas por el fuego. ¡Vamos, anímense! ¡Reconstruyamos la muralla de Jerusalén para que ya nadie se burle de nosotros!
18Entonces les conté cómo la bondadosa mano de Dios había estado conmigo y relaté lo que el rey me había dicho. Al oír esto, exclamaron:
—¡Manos a la obra!
Y comenzaron la reconstrucción.
19Cuando lo supieron, Sambalat el horonita, Tobías el oficial amonita y Guesén el árabe se burlaron de nosotros y nos preguntaron de manera despectiva:
—Pero ¿qué están haciendo? ¿Acaso pretenden rebelarse contra el rey?
20Yo contesté:
—El Dios del cielo nos concederá salir adelante. Nosotros, sus siervos, vamos a comenzar la reconstrucción. Ustedes no tienen autoridad ni derecho, ni son parte de la historia de Jerusalén.
Артаксеркс шаље Немију у Јерусалим
1Било је то месеца нисана2,1 Март/април. двадесете године цара Артаксеркса. Пред њим је било вино и ја сам узео то вино и дао га цару. И никада раније нисам био тужан пред њим. 2Цар ми рече: „Зашто ти је лице тужно? Да ниси болестан? То није ништа него нека туга срца.“
А ја сам се јако уплашио 3и рекао цару: „Нека је цар жив довека! Како да ми лице не буде жалосно када је опустошен град где су гробови мојих предака, а врата су му огњем спаљена?“
4Рече ми цар: „Дакле, шта желиш?“
А ја сам се помолио Богу небеском 5и одговорио цару: „Ако цар нађе за добро и ако му је по вољи твој слуга пред тобом, онда ме пошаљи у Јуду, у град где су гробови мојих предака и ја ћу да га обновим.“
6Цар ме је – док је царица седела поред њега – питао: „Докле ћеш бити на путу и када ћеш да се вратиш?“ Цару је то било по вољи, па ме је послао, а ја сам му рекао за време.
7Још сам казао цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писма за управитеље подручја преко реке, како би ме пустили да прођем док не дођем у Јуду. 8И писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да би ми дао дрва, како би се направиле греде за врата утврђења, које припада Дому, за градски зид и за кућу у којој ћу бити.“ Цар ми их је дао јер је добра рука мога Бога била нада мном. 9Тако сам отишао управитељима подручја преко реке и дао им царева писма. Цар је још са мном послао војне заповеднике и коњанике.
10Али када су то чули Санавалат Ороњанин и Товија, слуга Амонац, било им је веома мрско што је дошао неко да тражи добро за израиљски народ.
Немија проверава зидине Јерусалима
11Дошао сам у Јерусалим и био тамо три дана. 12Устао сам ноћу, ја и неколицина људи са мном, али никоме нисам казао шта ми је мој Бог ставио у срце да урадим за Јерусалим. А од животиња ништа није било уз мене осим живинчета на коме сам јахао.
13Изашао сам на Долинска врата, ноћу, наспрам Змајевог извора и Гнојних врата. Проверавао сам зидове Јерусалима. Били су порушени, а његова врата спаљена огњем. 14Прошао сам до Изворских врата и до Царевог језера, али тамо није било места да прође живинче испод мене. 15Пењао сам се уз поток, ноћу, и проверавао зид, а онда сам се окренуо назад ка Долинским вратима и вратио се. 16Достојанственици нису знали где сам отишао и шта сам радио. Наиме, никог од Јевреја, свештеника, главара и достојанственика, који су радили на подухвату, нисам обавестио до сада.
17И тада сам им казао: „Ви видите невољу у којој смо: да је Јерусалим опустошен, да су му врата огњем спалили. Дођите, хајде да обновимо јерусалимски зид и не будемо опет на срамоту!“ 18Испричао сам им о доброј руци мога Бога, која је била нада мном, о царевим речима које ми је рекао.
А они су рекли: „Устанимо и зидајмо!“ Тако су се охрабрили за добро дело.
19Али то су чули Санавалат Ороњанин, Товија, слуга Амонац и Гисем Арапин, ругали су нам се и гледали нас с презиром. Казали су: „Шта је то што радите? Буните ли се против цара?!“
20Ја сам им узвратио и казао им: „Бог небески ће нам дати да успемо. И ми, његове слуге, ћемо устати и зидати. А вама не припада ни део ни право ни спомен у Јерусалиму.“
