Rubén y Gad se establecen en Transjordania
1Las tribus de Rubén y Gad, que tenían mucho ganado, se dieron cuenta de que las tierras de Jazer y Galaad eran apropiadas para la ganadería. 2Así que fueron a decirles a Moisés, al sacerdote Eleazar y a los jefes de la comunidad:
3—Las tierras de Atarot, Dibón, Jazer, Nimrá, Hesbón, Elalé, Sebán, Nebo y Beón 4las conquistó el Señor para el pueblo de Israel, y son apropiadas para la ganadería de tus siervos. 5Si nos hemos ganado tu favor, permítenos tomar esas tierras como heredad. No nos hagas cruzar el Jordán.
6Entonces Moisés dijo a los rubenitas y a los gaditas:
—¿Les parece justo que sus hermanos vayan al combate mientras ustedes se quedan aquí sentados? 7Los israelitas se han propuesto conquistar la tierra que el Señor les ha dado; ¿no se dan cuenta de que esto los desanimaría? 8¡Esto mismo hicieron los padres de ustedes cuando yo los envié a explorar la tierra de Cades Barnea! 9Fueron a inspeccionar la tierra en el valle de Escol y, cuando volvieron, desanimaron a los israelitas para que no entraran en la tierra que el Señor les había dado. 10Ese día el Señor se encendió en ira y juró: 11“Por no haberme seguido de todo corazón, ninguno de los mayores de veinte años que salieron de Egipto verá la tierra que juré dar a Abraham, Isaac y Jacob. 12Ninguno de ellos la verá, con la sola excepción de Caleb, hijo de Jefone, el quenizita, y Josué, hijo de Nun, los cuales me siguieron a mí, el Señor, de todo corazón”. 13El Señor se encendió en ira contra Israel y los hizo vagar por el desierto cuarenta años, hasta que murió toda la generación que había pecado.
14»¡Y ahora ustedes, nido de pecadores, vienen en lugar de sus antepasados para aumentar la ira del Señor contra Israel! 15Si ustedes se niegan a seguirlo, él volverá a dejar en el desierto a todo este pueblo, y ustedes serán la causa de su destrucción».
16Entonces ellos se acercaron otra vez a Moisés y dijeron:
—Vamos a construir corrales para el ganado y a edificar ciudades para nuestros pequeños. 17Sin embargo, tomaremos las armas y marcharemos al frente de los israelitas hasta llevarlos a su lugar. Mientras tanto, nuestros pequeños vivirán en ciudades fortificadas que los protejan de los habitantes del país. 18No volveremos a nuestras casas hasta que cada uno de los israelitas haya recibido su heredad. 19Nosotros no queremos compartir con ellos ninguna heredad al otro lado del Jordán, porque nuestra heredad está aquí, en el lado oriental del río.
20Moisés contestó:
—Si están dispuestos a hacerlo así, delante del Señor tomen las armas y marchen al combate. 21Crucen con sus armas el Jordán y con la ayuda del Señor luchen hasta que él haya quitado del camino a sus enemigos. 22Cuando a su paso el Señor haya sometido la tierra, entonces podrán ustedes regresar a casa, pues habrán cumplido con su deber hacia el Señor y hacia Israel. Y con la aprobación del Señor esta tierra será de ustedes.
23»Pero si se niegan, estarán pecando contra el Señor. Y pueden estar seguros de que no escaparán de su pecado. 24Edifiquen ciudades para sus pequeños y construyan corrales para su ganado, pero cumplan también lo que han prometido».
25Los gaditas y los rubenitas dijeron a Moisés:
—Nosotros sus siervos haremos tal como usted lo ha mandado. 26Aquí en las ciudades de Galaad se quedarán nuestros pequeños, y todos nuestros ganados y rebaños, 27pero sus siervos cruzarán con sus armas el Jordán para pelear a la vanguardia del Señor, tal como usted lo ha ordenado.
28Así que Moisés dio las siguientes instrucciones al sacerdote Eleazar y a Josué, hijo de Nun, y a los jefes de las familias patriarcales de las tribus de Israel:
29—Si los gaditas y los rubenitas, armados para la guerra, cruzan el Jordán con ustedes y conquistan el país, como el Señor quiere, ustedes les entregarán como heredad la tierra de Galaad. 30Pero si no lo cruzan, ellos recibirán su heredad entre ustedes en Canaán.
31Los gaditas y los rubenitas respondieron:
—Somos sus siervos y haremos lo que el Señor ha mandado. 32Tal como él lo quiere, cruzaremos armados delante del Señor a la tierra de Canaán. Pero nuestra heredad estará de este lado del Jordán.
33Entonces Moisés entregó a los gaditas, rubenitas y a la media tribu de Manasés, hijo de José, el reino de Sijón, rey de los amorreos, y el reino de Og, rey de Basán. Les entregó la tierra con las ciudades que estaban dentro de sus fronteras, es decir, las ciudades de todo el país.
34Los gaditas edificaron las ciudades de Dibón, Atarot, Aroer, 35Atarot Sofán, Jazer, Yogbea, 36Bet Nimrá y Bet Arán. Las edificaron como ciudades fortificadas y construyeron corrales para sus rebaños. 37Los descendientes de Rubén edificaron las ciudades de Hesbón, Elalé, Quiriatayin, 38Nebo y Baal Megón (estos nombres fueron cambiados) y Sibmá.
39Los descendientes de Maquir, hijo de Manasés, fueron a Galaad, la conquistaron y echaron de allí a los amorreos que la habitaban. 40Entonces Moisés entregó Galaad a los maquiritas, que eran descendientes de Manasés, y ellos se establecieron allí. 41Yaír, descendiente de Manasés, capturó algunas aldeas y les puso por nombre Javot Yaír. 42Noba capturó Quenat y sus aldeas; a la región le dio su propio nombre.
Освајање и подела области источно од Јордана
1А Рувимовци и Гадовци су имали силно мноштво стоке. Кад су Рувимовци и Гадовци видели да је област Јазира и Галада погодно место за стоку, 2дошли су к Мојсију, свештенику Елеазару и кнезовима заједнице и рекли: 3„Атарот, Девон, Јазир, Намра, Есевон, Елеалија, Севама, Навав и Веан, 4земља коју је Господ покорио пред израиљском заједницом је погодна земља за стоку, а твоје слуге имају стоку.“ 5Они наставише: „Ако смо стекли наклоност пред тобом, нека се ова земља да твојим слугама у посед. Не води нас преко Јордана.“
6Мојсије одговори Гадовцима и Рувимовцима: „Зар да ваша браћа иду у рат, а ви да останете овде? 7Зашто одвраћате Израиљце од преласка у земљу коју им је дао Господ? 8Тако су поступили и ваши очеви кад сам их послао из Кадис-Варније да извиде земљу. 9И кад су отишли до потока Есхола и видели земљу, одвратили су Израиљце од уласка у земљу коју им је дао Господ. 10Тог дана је Господ плануо гневом и заклео се говорећи: 11’Ниједан од људи од двадесет година па навише који су изашли из Египта, неће видети земљу за коју сам се заклео њиховим прецима Аврахаму, Исаку и Јакову, јер ме нису верно следили, 12осим Кенезејца Халева, сина Јефонијиног, и Исуса, сина Навиновог, зато што су верно следили Господа.’ 13Међутим, Господ је плануо гневом на Израиљ, па је учинио да четрдесет година лутају по пустињи, док није помро сав тај нараштај који је чинио зло пред Господом.
14А сада сте, породе грешнички, ступили на место својих предака да још више навучете на Израиља пламтећи гнев Господњи. 15Ако се одвратите од њега, он ће их и даље оставити у пустињи; тако ћете упропастити сав овај народ.“
16А они му приступише и рекоше: „Подигли бисмо овде само оборе за нашу стоку и градове за наше жене и децу, 17али ћемо се наоружати и хитро стати на чело Израиљаца, док их не доведемо на њихово место. А наше жене и деца нека остану у утврђеним градовима због становника ове земље. 18Својим се домовима нећемо враћати све док сваки Израиљац не прими свој део у наследство. 19Ипак, ми нећемо примити свој део у наследство са њима, тамо с оне стране Јордана и даље, пошто нам је наследство припало на овој, источној страни Јордана.“
20Мојсије им рече: „Ако одржите реч – ако наоружани пођете у рат пред Господом, 21те сваки од вас наоружан пређе преко Јордана пред Господом, док он не истера испред себе своје непријатеље, 22и док земља не буде покорена пред Господом, онда се можете вратити, па ћете бити решени кривице пред Господом и пред Израиљцима. Тада ће вам ова земља припасти у наследство пред Господом.
23Али ако не урадите тако, згрешићете против Господа. Знајте да ћете испаштати за свој грех. 24Подигните градове за своје жене и децу и торове за своје овце, али урадите што сте обећали.“
25Гадовци и Рувимовци одговорише Мојсију: „Твоје слуге ће учинити као што наш господар заповеда. 26Наша деца и жене, наша стада и стока остаће тамо у галадским градовима, 27а твоје слуге, сви који су наоружани за рат, прећи ће да ратују пред Господом, као што наш господар каже.“
28Затим је Мојсије ради њих издао заповест свештенику Елеазару, Исусу, сину Навиновом и главарима отачких домова Израиљевих племена. 29Мојсије им рече: „Ако Гадовци и Рувимовци, сви људи наоружани за рат, пређу с вама преко Јордана испред Господа, и земља буде покорена пред вама, ви ћете им дати галадску земљу у посед. 30Уколико њихови људи не пређу наоружани с вама, нека приме свој посед међу вама у хананској земљи.“
31Гадовци и Рувимовци одговоре: „Учинићемо онако како је Господ рекао твојим слугама. 32Прећи ћемо под оружјем пред Господом у хананску земљу, али ћемо задржати наследство у нашем поседу с ове стране Јордана.“
33Затим је Мојсије доделио Гадовцима, Рувимовцима и половини племена Манасије, Јосифовог сина, царство аморејског цара Сихона, и царство васанског цара Ога, земљу са градовима унутар њених граница, и околне области.
34Гадовци су подигли Девон, Атарот, Ароир. 35Атарот-Софан, Јазир, Јогвеју, 36утврђене градове Вет-Нимру и Вет-Аран, и торове за овце. 37Рувимовци су саградили Есевон, Елеалију, Киријатајим, 38Навав и Вал-Меон, којима су променили имена, и Сивму; градовима које су саградили дали су другачија имена.
39Потомци Махира, сина Манасијиног, су отишли у Галад, освојили га и истерали из њега Аморејце који су били у њему. 40Мојсије је дао Галад Махиру, сину Манасијином, који се населио у њему. 41Манасијин син Јаир је отишао и освојио њихова села, које је прозвао „Јаирова села“. 42Затим је Новах отишао и освојио Кенат са његовим насељима, и прозвао га Новах по свом имену.
