Nueva Versión Internacional

Jonás 1:1-17

Jonás desobedece al Señor

1La palabra del Señor vino a Jonás hijo de Amitay: 2«Anda, ve a la gran ciudad de Nínive y proclama contra ella que su maldad ha llegado hasta mi presencia».

3Jonás se fue, pero en dirección a Tarsis, para huir del Señor. Bajó a Jope, donde encontró un barco que zarpaba rumbo a Tarsis. Pagó su pasaje y se embarcó con los que iban a esa ciudad, huyendo así del Señor. 4Pero el Señor lanzó sobre el mar un fuerte viento, y se desencadenó una tormenta tan violenta que el barco amenazaba con hacerse pedazos.

5Los marineros, aterrados y a fin de aliviar la situación, comenzaron a clamar cada uno a su dios y a lanzar al mar lo que había en el barco. Jonás, en cambio, había bajado al fondo de la nave para acostarse y dormía profundamente. 6El capitán del barco se le acercó y le dijo:

—¿Cómo puedes estar durmiendo? ¡Levántate! ¡Clama a tu dios! Quizá se fije en nosotros, y no perezcamos.

7Los marineros, por su parte, se dijeron unos a otros:

—¡Vamos, echemos suertes para averiguar quién tiene la culpa de que nos haya venido este desastre!

Así lo hicieron, y la suerte recayó en Jonás. 8Entonces le preguntaron:

—Dinos ahora, ¿quién tiene la culpa de que nos haya venido este desastre? ¿A qué te dedicas? ¿De dónde vienes? ¿Cuál es tu país? ¿A qué pueblo perteneces?

9—Soy hebreo y temo al Señor, Dios del cielo, que hizo el mar y la tierra firme —les respondió.

10Al oír esto, los marineros se aterraron aún más y, como sabían que Jonás huía del Señor, pues él mismo se lo había contado, le dijeron:

—¡Qué es lo que has hecho!

11Pero el mar se iba enfureciendo más y más, así que le preguntaron:

—¿Qué vamos a hacer contigo para que el mar deje de azotarnos?

12—Tómenme y láncenme al mar, y el mar dejará de azotarlos —les respondió—. Yo sé bien que por mi culpa se ha desatado sobre ustedes esta terrible tormenta.

13Sin embargo, en un intento por regresar a tierra firme, los marineros se pusieron a remar con todas sus fuerzas; pero, como el mar se enfurecía más y más contra ellos, no lo consiguieron. 14Entonces clamaron al Señor: «Oh Señor, tú haces lo que quieres. No nos hagas perecer por quitarle la vida a este hombre, ni nos hagas responsables de la muerte de un inocente». 15Así que tomaron a Jonás y lo lanzaron al agua, y la furia del mar se aplacó. 16Al ver esto, se apoderó de ellos un profundo temor al Señor, a quien le ofrecieron un sacrificio y le hicieron votos.

17El Señor, por su parte, dispuso un enorme pez para que se tragara a Jonás, quien pasó tres días y tres noches en su vientre.

New Serbian Translation

Књига пророка Јоне 1:1-16

Јона бежи од Бога

1Реч Господња дође Јони, сину Амитајеву: 2„Устани и иди у Ниниву, онај велики град, и проповедај против њега, јер се њихова злоба попела до мене.“

3Међутим, Јона устане и побегне од Господа у Тарсис. Дошавши у Јопу, нашао је лађу која је ишла у Тарсис. Платио је возарину и укрцао се у њу да са њима оде у Тарсис и да побегне од Господа. 4Али Господ подиже велики ветар. Настала је велика бура на мору, па је изгледало да ће се лађа разбити. 5Уплашивши се, морнари су почели да призивају сваки свог бога и да избацују у море товар што је био у лађи, да је олакшају.

А Јона је сишао под палубу, легао и заспао тврдим сном. 6Капетан лађе дође к њему и рече му: „Како можеш да спаваш?! Дижи се и призивај свога Бога! Можда ће се Бог обазрети на нас, те нећемо пропасти.“

7Тада људи рекоше један другоме: „Хајде да бацимо жреб да видимо због кога нас је снашло ово зло.“ Бацили су жреб и жреб је пао на Јону. 8Они су га упитали: „Реци нам, зашто нас је снашло ово зло? Каквим се послом бавиш? Одакле долазиш? Која је твоја земља, и ком народу припадаш?“ 9Јона им одговори: „Ја сам Јеврејин и бојим се Господа, Бога небеског, који је створио море и земљу.“ 10Људе је обузео велики страх. Питали су га: „Шта си урадио?“ Знали су да бежи од Господа, јер им је сам рекао. 11Онда су га упитали: „Шта да учинимо с тобом да нам се море смири?“ Море је, наиме, почело све више да бесни.

12Он им одговори: „Подигните ме и баците ме у море и море ће вам се умирити, јер знам да вас је ово велико невреме снашло због мене.“ 13Но, људи су почели да веслају како би се домогли обале, али нису могли, јер се море још јаче дизало на њих. 14Тада су призвали Господа говорећи: „Не дај, Господе, да пропаднемо због живота овог човека! Не свали на нас крв невиног човека, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш.“ 15Подигли су Јону, и бацили га у море; и море је престало да бесни. 16На то је људе обузео велики страх од Господа, па су принели жртву Господу и учинили завете.