1Y me dijo: «Hijo de hombre, cómete este rollo escrito y luego ve a hablarle al pueblo de Israel».
2Yo abrí la boca y él me hizo comer el rollo. 3Luego me dijo: «Hijo de hombre, cómete el rollo que te estoy dando hasta que te sacies». Me lo comí y era tan dulce como la miel.
4Otra vez me dijo: «Hijo de hombre, ve al pueblo de Israel y proclámale mis palabras. 5No te envío a un pueblo de idioma confuso y difícil de entender, sino al pueblo de Israel. 6No te mando a muchos pueblos de lenguaje complicado y difícil que no puedas comprender, aunque si te hubiera mandado a ellos seguramente te escucharían. 7Pero el pueblo de Israel no va a escucharte porque no quiere escucharme. Todo el pueblo de Israel es terco y obstinado. 8No obstante, yo te haré tan terco y obstinado como ellos. 9¡Te haré inquebrantable como el diamante, inconmovible como la roca! No les tengas miedo ni te asustes, por más que sean un pueblo rebelde».
10Luego me dijo: «Hijo de hombre, escucha bien todo lo que voy a decirte y atesóralo en tu corazón. 11Ahora ve adonde están exiliados tus compatriotas. Tal vez te escuchen, tal vez no; pero tú adviérteles: “Así dice el Señor y Dios”».
12Entonces me levantó el Espíritu3:12 Espíritu o viento; también en v. 24. y detrás de mí oí decir con el estruendo de un terremoto: «¡Bendita sea la gloria del Señor, donde él habita!». 13Oí el ruido de las alas de los seres vivientes al rozarse unas con otras y el de las ruedas que estaban junto a ellas; el ruido era estruendoso. 14El Espíritu me levantó y se apoderó de mí. Y me fui amargado y enardecido en mi espíritu, mientras la mano del Señor me sujetaba con fuerza. 15Así llegué a Tel Aviv, a orillas del río Quebar, adonde estaban los israelitas exiliados y, totalmente abatido, me quedé con ellos durante siete días.
Advertencia a Israel
16Al cabo de los siete días, la palabra del Señor vino a mí y me dijo: 17«Hijo de hombre, a ti te he puesto como centinela del pueblo de Israel. Por tanto, cuando oigas mi palabra, adviértele de mi parte. 18Cuando yo diga al malvado: “¡Vas a morir!”, y tú al malvado no le hayas advertido sobre su mala conducta —para que siga viviendo—, ese malvado morirá por causa de su pecado, pero yo te pediré cuentas de su muerte. 19En cambio, si tú se lo adviertes y él no se arrepiente de su maldad ni de su mala conducta, morirá por causa de su pecado, pero tú habrás salvado tu vida.
20»Por otra parte, si una persona justa se desvía de su buena conducta y hace lo malo, y yo la hago tropezar y tú no se lo adviertes, morirá por su pecado. Las cosas justas que hizo no se tomarán en cuenta y yo te haré responsable de su muerte. 21Pero si tú adviertes al justo para que no peque y en efecto él no peca, él seguirá viviendo porque hizo caso a tu advertencia y tú habrás salvado tu vida».
22Luego el Señor puso su mano sobre mí y me dijo: «Levántate y dirígete al campo que allí voy a hablarte». 23Yo me levanté y salí al campo. Allí vi la gloria del Señor, tal como la había visto a orillas del río Quebar, y caí rostro en tierra. 24Entonces el Espíritu entró en mí, hizo que me pusiera de pie y me dijo: «Ve y enciérrate en tu casa. 25A ti, hijo de hombre, te atarán con sogas para que no puedas salir ni andar entre el pueblo. 26Yo haré que se te pegue la lengua al paladar; así te quedarás mudo y no podrás reprenderlos, por más que sean un pueblo rebelde. 27Pero cuando yo te hable, te soltaré la lengua y les advertirás: “Así dice el Señor y Dios”. El que quiera oír, que oiga; y el que no quiera, que no oiga, porque son un pueblo rebelde.
1Он ми рече: „Сине човечији, поједи оно што се нашло пред тобом; поједи овај свитак, па иди и говори Израиљцима.“ 2Ја сам отворио уста, а он ми је дао да поједем свитак.
3Онда ми је рекао: „Сине човечији, напуни свој трбух, насити стомак овим свитком који ти дајем.“ Ја сам га појео, и био је сладак као мед у мојим устима.
4Затим ми је рекао: „Сине човечији, иди дому Израиљевом и пренеси им моје речи. 5Ниси, наиме, послан к народу који говори неразумљивим и тешким језиком, већ дому Израиљевом. 6И ниси послан многим народима који говоре неразумљивим говором и тешким језиком, чије речи не разумеш. Да сам те послао к њима, они би те послушали. 7Али дом Израиљев неће те послушати, јер они мене неће да слушају, пошто је сав дом Израиљев тврдоглав и непокоран. 8Ево, ја ћу те учинити непопустљивим и тврдоглавим као што су они. 9Отврднућу ти чело да буде као дијамант, тврђе од кремена. Не бој их се и не дај се смести пред њима, јер су одметнички дом.“
10Још ми рече: „Сине човечији, узми к срцу све речи које ти говорим и помно слушај. 11Иди своме народу у изгнанству и говори им. Реци им, хтели они да слушају или не: ’Говори Господ Бог.’“
12Тада ме је Дух подигао, и чуо сам иза себе тутњаву громког гласа: „Нека се благосиља Слава Господња у његовом месту!“ 13Онда сам чуо лепет крила оних бића како ударају једно о друго, и звук точкова поред њих, и тутњаву громког гласа. 14Дух ме је, затим, подигао и однео. У души сам био огорчен и љут, а Господња ме је рука тешко притисла.
15Потом сам дошао у Тел-Авив, к онима у изгнанству који су живели поред реке Хевар и остао тамо с њима. Седам сам дана седео запањен међу њима.
Језекиљ на стражи
16Кад се навршило седам дана, дошла ми је реч Господња: 17„Сине човечији, поставио сам те стражарем дома Израиљевог; слушај моје речи и опомињи их у моје име. 18Ако кажем безбожнику ’Заиста ћеш умрети’, а ти га не опоменеш и не упозориш га да се одврати са свог безбожничког пута да спасе себи живот, он ће умрети због своје кривице, али ћу рачун за његову крв тражити од тебе. 19Али ако опоменеш безбожника, а он се не одврати од своје безбожности и од свога безбожног пута, он ће умрети због своје кривице, а ти ћеш спасти свој живот.
20Кад праведник одступи од своје праведности и почне чинити неправду, поставићу пред њега нешто да посрне, па ће умрети. Али пошто га ниси опоменуо, умреће због свог греха. Његова се праведност неће памтити, али ћу од тебе тражити рачун за његову крв. 21Ако опоменеш праведника да не греши, и тај праведник престане да греши, он ће остати у животу зато што је примио опомену, а ти ћеш спасти себи живот.“
22Рука Господња је била на мени и он ми рече: „Устани и иди у долину, и тамо ћу ти говорити.“ 23Устао сам и отишао у долину, а тамо, Слава Господња стоји, као она слава коју сам видео поред реке Хевар. Ја падох ничице.
24Али у мене уђе Дух и подигне ме на ноге. Рече ми: „Иди и затвори се у своју кућу. 25На тебе ће, сине човечији, ставити ужад и свезати те њима, те нећеш излазити међу њих. 26А ја ћу учинити да ти се језик прилепи за непце, па ћеш бити нем, и нећеш их више прекоревати, јер су дом отпаднички. 27Кад ти будем говорио, отворићу ти уста, а ти ћеш им рећи: ’Говори Господ Бог!’ Ко слуша, нека слуша; а ко одбије да слуша, нека одбије, јер они су одметнички дом.
