David perdona la vida a Saúl
1Cuando Saúl regresó de perseguir a los filisteos, le informaron que David estaba en el desierto de Engadi. 2Entonces Saúl tomó consigo tres mil hombres escogidos de todo Israel y se fue por los Peñascos de las Cabras, en busca de David y de sus hombres.
3Por el camino, llegó a un corral de ovejas; y como había una cueva en el lugar, entró allí para hacer sus necesidades.24:3 hacer sus necesidades. Lit. cubrirse los pies. David estaba escondido en el fondo de la cueva con sus hombres 4y estos dijeron:
—En verdad, hoy se cumple la promesa que te hizo el Señor cuando te dijo: “Yo pondré a tu enemigo en tus manos, para que hagas con él lo que mejor te parezca”.
David se levantó sin hacer ruido y cortó el borde del manto de Saúl.
5Pero le remordió la conciencia por lo que había hecho 6y dijo a sus hombres:
—¡Que el Señor me libre de hacerle al rey lo que ustedes sugieren! No puedo alzar la mano contra él, porque es el ungido del Señor.
7De este modo David contuvo a sus hombres y no les permitió que atacaran a Saúl. Pero una vez que este salió de la cueva para proseguir su camino, 8David salió de la cueva y gritó:
—¡Majestad, señor mío!
Saúl miró hacia atrás y David, postrándose rostro en tierra, se inclinó 9y dijo:
—¿Por qué hace caso usted a los que dicen que yo quiero hacerle daño? 10Usted podrá ver con sus propios ojos que hoy mismo, en esta cueva, el Señor lo había entregado en mis manos. Mis hombres me incitaban a que lo matara, pero yo respeté su vida y dije: “No puedo alzar la mano contra el rey, porque es el ungido del Señor”. 11Padre mío, mire usted el borde de su manto que tengo en la mano. Yo corté este pedazo, pero a usted no lo maté. Reconozca que yo no intento hacerle mal ni traicionarlo. Usted, sin embargo, me persigue para quitarme la vida, aunque yo no le he hecho ningún agravio. 12¡Que el Señor juzgue entre nosotros dos! ¡Y que el Señor me vengue de usted! Pero mi mano no se alzará contra usted. 13Como dice el antiguo refrán: “De los malos, la maldad”; por eso mi mano jamás se alzará contra usted.
14»¿Contra quién ha salido el rey de Israel? ¿A quién persigue? ¡A un perro muerto! ¡A una pulga! 15¡Que sea el Señor quien juzgue y dicte la sentencia entre nosotros dos! ¡Que examine mi causa, y me defienda y me libre de usted!».
16Cuando David terminó de hablar, Saúl dijo:
—David, hijo mío, ¡pero si eres tú quien me habla!
Y alzando la voz, se echó a llorar.
17—Has actuado mejor que yo —continuó Saúl—. Me has devuelto bien por mal. 18Hoy me has hecho reconocer lo bien que me has tratado, pues el Señor me entregó en tus manos y no me mataste. 19¿Quién encuentra a su enemigo y le perdona la vida?24:19 le perdona la vida. Lit. lo envía por buen camino. ¡Que el Señor te recompense por lo bien que me has tratado hoy! 20Ahora caigo en cuenta de que tú serás el rey y de que consolidarás el reino de Israel. 21Júrame entonces, por el Señor, que no exterminarás mi descendencia ni borrarás el nombre de mi familia.
22David se lo juró. Luego Saúl volvió a su palacio, mientras David y sus hombres subieron al refugio.
Давид поштеђује Саула
1Кад се Саул вратио из похода на Филистејце, јавили су му: „Ено Давида у пустињи Ен-Геди!“ 2Тада Саул поведе са собом три хиљаде момака из целог Израиља и оде да тражи Давида по Литицама дивокоза.
3Саул дође до овчијих торова поред пута. Тамо је била једна пећина и Саул уђе у њу ради нужде. Међутим, Давид и његови људи седели су на крају пећине. 4Рекоше Давиду његови људи: „Ево, данас је дан за који ти је Господ рекао: ’Предаћу твог непријатеља у твоје руке, да учиниш с њим што ти је мило.’“ Давид устане и неприметно одсече руб Сауловог плашта.
5Давид је одмах затим осетио грижу савести што је одсекао руб Сауловог плашта. 6Он рече својим људима: „Сачувај ме Господе да учиним такву ствар своме господару, помазанику Господњем. Зар на њега да подигнем руку? Па он је помазаник Господњи!“ 7Тако је Давид овим речима укорио своје људе, и није им дао да устану на Саула. А Саул је изашао из пећине и пошао својим путем.
8Онда је и Давид устао и изашао из пећине, па је повикао за Саулом: „Господару мој, царе!“ Саул се обазре, а Давид падне ничице и поклони се лицем до земље. 9Давид рече Саулу: „Зашто слушаш људе, који ти говоре: ’Давид жели твоју пропаст?’ 10Ево, овог дана си видео својим очима да те је данас Господ предао у моје руке у овој пећини. Рекли су ми да те убијем, а ја сам те поштедео. Рекао сам: ’Нећу подићи руку на свога господара, јер он је помазаник Господњи.’ 11Оче мој, добро погледај руб свога плашта у мојој руци. Ја сам, наиме, одсекао руб твога плашта, а нисам те убио. Знај и схвати да нисам крив за злочин или побуну. Ја нисам сагрешио против тебе, а ти вребаш мој живот да ми га одузмеш. 12Нека Господ пресуди између мене и тебе! Господ нека ме освети на теби, али моја те рука неће таћи. 13Као што каже древна изрека: ’Од опаких долази опако дело.’ Зато те моја рука неће таћи. 14На кога је изашао цар Израиљев? Кога то гониш? Мртвог пса, обичну буву! 15Господ нека буде судија; он нека пресуди између мене и тебе. Нека он размотри и заступа мој случај; он нека ме избави из твоје руке.“
16Кад је Давид изговорио ове речи Саулу, рече Саул: „Да ли је то твој глас, сине Давиде?“ – и гласно заплака. 17Он рече Давиду: „Ти си праведнији од мене, јер си ми учинио добро, иако сам ти нанео зло. 18Сам си рекао данас како си ми учинио добро: Господ ме је предао у твоје руке, а ти ме ниси убио. 19Кад човек наиђе на свог непријатеља, хоће ли га пустити да оде у миру? Нека те Господ награди добрим за то како си се данас понео према мени. 20Сада знам да ћеш јамачно постати цар и да ће се царство Израиљево учврстити у твојој руци. 21Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истребити моје потомство после мене, и да нећеш затрти моје име из дома мога оца.“
22Давид се закле Саулу. Саул се врати својој кући а Давид и његови људи оду у горско скровиште.
