El maná y las codornices
1Toda la comunidad israelita partió de Elim y llegó al desierto de Sin, que está entre Elim y el Sinaí. Esto ocurrió a los quince días del mes segundo, después de su salida de Egipto. 2Allí, en el desierto, toda la comunidad murmuró contra Moisés y Aarón:
3—¡Cómo quisiéramos que el Señor nos hubiera quitado la vida en Egipto! —les decían los israelitas—. Allá nos sentábamos en torno a las ollas de carne y comíamos pan hasta saciarnos. ¡Ustedes nos han traído a este desierto para matar de hambre a toda la comunidad!
4Entonces el Señor dijo a Moisés: «Voy a hacer que llueva pan del cielo. El pueblo deberá salir todos los días a recoger su ración diaria. Voy a ponerlos a prueba, para ver si cumplen o no mis instrucciones. 5El día sexto recogerán una doble porción y todo esto lo dejarán preparado».
6Moisés y Aarón dijeron a todos los israelitas:
—Esta tarde sabrán que fue el Señor quien los sacó de Egipto 7y mañana por la mañana verán la gloria del Señor. Ya él sabe que ustedes andan murmurando contra él. No somos nadie para que ustedes murmuren contra nosotros.
8Y añadió Moisés:
—Esta tarde el Señor les dará a comer carne, y mañana los saciará de pan, pues ya los oyó murmurar contra él. Porque ¿quiénes somos nosotros? ¡Ustedes no están murmurando contra nosotros, sino contra el Señor!
9Luego se dirigió Moisés a Aarón:
—Dile a toda la comunidad israelita que se acerque al Señor, pues los ha oído murmurar contra él.
10Mientras Aarón hablaba con toda la comunidad israelita, volvieron la mirada hacia el desierto, y vieron que la gloria del Señor se hacía presente en una nube.
11El Señor habló con Moisés y le dijo: 12«Han llegado a mis oídos las murmuraciones de los israelitas. Diles que antes de que caiga la noche comerán carne, y que mañana por la mañana se hartarán de pan. Así sabrán que yo soy el Señor su Dios».
13Esa misma tarde el campamento se llenó de codornices, y por la mañana una capa de rocío rodeaba el campamento. 14Al desaparecer el rocío, sobre el desierto quedaron unos copos muy finos, semejantes a la escarcha que cae sobre la tierra. 15Como los israelitas no sabían lo que era, al verlo se preguntaban unos a otros: «¿Y esto qué es?». Moisés les respondió:
—Es el pan que el Señor les da para comer. 16Y estas son las órdenes que el Señor me ha dado: “Recoja cada uno de ustedes la cantidad que necesite para toda la familia; un gómer16:16 Es decir, aprox. 1.4 kg; también en vv. 18, 32, 33 y 36. por persona”.
17Así lo hicieron los israelitas. Algunos recogieron mucho; otros recogieron poco. 18Pero cuando lo midieron según el gómer, ni al que recogió mucho le sobraba ni al que recogió poco le faltaba: cada uno recogió la cantidad necesaria. 19Entonces Moisés les dijo:
—Nadie debe guardar nada para el día siguiente.
20Hubo algunos que no hicieron caso a Moisés y guardaron algo para el día siguiente, pero lo guardado se llenó de gusanos y comenzó a apestar. Entonces Moisés se enojó contra ellos.
21Todas las mañanas cada uno recogía la cantidad que necesitaba, porque se derretía en cuanto calentaba el sol. 22Pero el día sexto recogieron el doble, es decir, dos gómer16:22 Es decir, aprox. 3 kg. por persona, así que los jefes de la comunidad fueron a informar de esto a Moisés.
23—Esto es lo que el Señor ha ordenado —les contestó—. Mañana sábado es día de reposo consagrado al Señor. Así que cuezan lo que tengan que cocer y hiervan lo que tengan que hervir. Lo que sobre, apártenlo y guárdenlo para mañana.
24Los israelitas cumplieron las órdenes de Moisés y guardaron para el día siguiente lo que les sobró, ¡y no se pudrió ni se agusanó!
25—Cómanlo hoy sábado —les dijo Moisés—, que es el día de reposo consagrado al Señor. Hoy no encontrarán nada en el campo. 26Deben recogerlo durante seis días, porque el día séptimo, que es sábado, no encontrarán nada.
27Algunos israelitas salieron a recogerlo el día séptimo, pero no encontraron nada, 28así que el Señor dijo a Moisés: «¿Hasta cuándo seguirán desobedeciendo mis mandamientos e instrucciones? 29Tomen en cuenta que yo, el Señor, les he dado el sábado. Por eso en el día sexto les doy pan para dos días. El día séptimo nadie debe salir. Todos deben quedarse donde estén».
30Fue así como los israelitas descansaron el día séptimo.
31Y llamaron al pan «maná».16:31 En hebreo, maná significa ¿Qué es? (Véase v. 15). Era blanco como la semilla de cilantro y dulce como las tortas con miel.
32—Esto es lo que ha ordenado el Señor —dijo Moisés—: “Tomen un gómer de maná y guárdenlos para que las generaciones futuras puedan ver el pan que yo les di a comer en el desierto, cuando los saqué de Egipto”.
33Luego Moisés dijo a Aarón:
—Toma una vasija y pon en ella un gómer de maná. Colócala después en la presencia del Señor, a fin de conservarla para las generaciones futuras.
34Aarón puso el maná junto a las tablas del pacto, para que fuera conservado como se lo ordenó el Señor a Moisés. 35Comieron los israelitas maná cuarenta años, hasta que llegaron a los límites de la tierra de Canaán, que fue su país de residencia.
36La medida a la que llamaban gómer era la décima parte de un efa.16:36 Es decir, aprox. 1.6 kg.
Мана и препелице
1Петнаестога дана другог месеца након изласка из Египта, цела израиљска заједница оде из Елима и дође у пустињу Син, која се налази између Елима и Синаја. 2У пустињи је цела израиљска заједница почела да гунђа против Мојсија и Арона. 3Израиљци су им говорили: „Е, да смо само помрли од Господње руке у Египту! Тамо смо седели око лонаца с месом и јели хлеба до миле воље. А ви сте нас довели у ову пустињу да поморите глађу сав овај збор.“
4Тада Господ рече Мојсију: „Ево, послаћу вам кишу хлеба с неба. Нека народ излази и скупља колико му је потребно за тај дан. Тако ћу их искушати да видим хоће ли следити мој Закон или не. 5Шестог дана нека донесу и припреме дуплу меру онога што скупљају сваког дана.“
6Мојсије и Арон рекоше свим Израиљцима: „Увече ћете увидети да вас је Господ извео из Египта, 7а ујутро ћете видети Господњу славу, јер је Господ чуо како сте гунђали против њега. Ко смо ми да гунђате против нас?“ 8Мојсије продужи: „Увече ће вам Господ дати да једете меса, а ујутро хлеба до миле воље, јер је Господ чуо како му приговарате. Ви, наиме, не гунђате против нас, него против Господа.“
9Мојсије рече Арону: „Реци свој израиљској заједници: ’Приступите Господу јер је чуо ваше гунђање!’“
10Док је Арон говорио свој израиљској заједници, они се окрену према пустињи, и тада се појави у облаку слава Господња.
11Тада Господ рече Мојсију: 12„Чуо сам гунђање Израиљаца. Реци им овако: ’Увече ћете јести месо, а ујутро хлеба до миле воље. Тада ћете знати да сам ја Господ, ваш Бог.’“
13Увече долете препелице и прекрију табор, а ујутро је роса била свуда око табора. 14Кад се слој росе дигао, површина пустиње је била покривена нечим ситним, пахуљастим, сличним мразу по земљи. 15Видевши то, Израиљци су питали једни друге: „Шта је ово?16,15 Ово је прво спомињање мане – хлеба с неба, које заправо на изворном језику звучи попут питања Шта је ово? и очигледна је игра речи.“, јер нису знали шта је то.
Мојсије им рече: „То је хлеб који вам је Господ дао за храну.“ 16Ово вам је Господ заповедио: „Скупите онолико колико је свакоме довољно за храну. Узмите по гомер16,16 Гомер је мера која је износила нешто више од два литра. за сваког члана у своме шатору.“
17Израиљци тако и учине. Неки су скупили више неки мање. 18Кад су измерили по гомер, ономе који је скупио више није преостало, а нити је недостајало ономе који је скупио мање; свако је скупио онолико колико му је било потребно.
19Мојсије им рече: „Нико да не оставља од тога до следећег јутра.“
20Али они нису слушали Мојсија, него су оставили нешто од тога до сутра. Међутим, то се уцрвља и усмрди. Мојсије се разгневи на њих.
21То су скупљали свакога јутра, свако колико му је требало. Али чим би грануло сунце, мана би се истопила. 22Шестог дана су скупили два гомера по особи. Сви кнезови заједнице дођу и известе Мојсија о овоме. 23Мојсије им рече: „Господ је заповедио ово: ’Сутра је дан одмора, света субота Господу. Пеците и кувајте што год хоћете. Све што остане, склоните и чувајте за сутра.’“
24Израиљци оставе то за сутра, како им је Мојсије заповедио. То им се није усмрдело, а није било ни црва у томе. 25Мојсије им рече: „Једите данас, јер је данас субота Господу. Данас нећете наћи ману на земљи. 26Скупљајте је шест дана, а седмога дана, у суботу, неће је бити.“
27Ипак, десило се да су неки из народа и седмога дана изашли да је скупљају, али је нису нашли. 28Господ рече Мојсију: „Докле ћете одбијати да слушате моје заповести и законе? 29Држите на уму да вам је Господ дао суботу; зато вам и даје храну шестог дана за два дана. Свако нека остане где је; нека нико не излази из свога дома на седми дан.“ 30Тако се народ одмарао седмога дана.
31Израиљски народ је ту храну назвао маном. Била је као зрно коријандра; била је бела и имала је укус меденог колачића. 32Мојсије рече: „Ово је наредба коју је Господ издао: ’Напуните један гомер да се чува за ваша будућа поколења, да виде храну којом сам вас хранио у пустињи кад сам вас извео из Египта.’“
33Мојсије рече Арону: „Узми једну посуду и стави у њу пун гомер мане, па је положи пред Господом, да се чува за будућа поколења.“
34Арон је положио ману пред Сведочанство16,34 Сведочанство је било у Ковчегу у коме су се чувале десет заповести урезане на каменим плочама. на чување, како је Господ заповедио Мојсију. 35Израиљци су се хранили маном четрдесет година, док нису ушли у земљу где су се населили. Маном су се хранили док нису дошли на границу хананске земље.
36(Гомер је десети део ефе.)
