1El Señor habló con Moisés y le dijo: 2«Ordénales a los israelitas que regresen y acampen frente a Pi Hajirot, entre Migdol y el mar. Que acampen junto al mar, frente a Baal Zefón. 3El faraón va a pensar: “Los israelitas andan perdidos en esa tierra. ¡El desierto los tiene acorralados!”. 4Yo, por mi parte, endureceré el corazón del faraón para que los persiga. Voy a cubrirme de gloria a costa del faraón y de todo su ejército. ¡Y los egipcios sabrán que yo soy el Señor!».
Así lo hicieron los israelitas.
5Y cuando el rey de Egipto se enteró de que el pueblo se había escapado, tanto él como sus funcionarios cambiaron de parecer en cuanto a los israelitas y dijeron: «Pero ¡qué hemos hecho! ¿Cómo pudimos dejar que se fueran los israelitas y abandonaran su trabajo?». 6Al momento ordenó el faraón que prepararan su carro, tomó su ejército, 7se llevó consigo seiscientos de los mejores carros y todos los demás carros de Egipto, cada uno de ellos bajo el mando de un oficial. 8El Señor endureció el corazón del faraón, rey de Egipto, para que saliera en persecución de los israelitas, los cuales marchaban con aire triunfal. 9Todo el ejército del faraón —caballos, carros, jinetes y tropas de Egipto—, salió tras los israelitas y les dio alcance cuando estos acampaban junto al mar, cerca de Pi Hajirot y frente a Baal Zefón.
10El faraón iba acercándose. Cuando los israelitas se fijaron y vieron a los egipcios pisándoles los talones, sintieron mucho miedo y clamaron al Señor. 11Entonces le reclamaron a Moisés:
—¿Acaso no había sepulcros en Egipto, que nos sacaste de allá para morir en el desierto? ¿Qué has hecho con nosotros? ¿Para qué nos sacaste de Egipto? 12Ya en Egipto te decíamos: “¡Déjanos en paz! ¡Preferimos servir a los egipcios!”. ¡Mejor nos hubiera sido servir a los egipcios que morir en el desierto!
13—No tengan miedo —les respondió Moisés—. Mantengan sus posiciones, que hoy mismo serán testigos de la salvación que el Señor realizará en favor de ustedes. A esos egipcios que hoy ven, ¡jamás volverán a verlos! 14Ustedes quédense quietos, que el Señor presentará batalla por ustedes.
15Pero el Señor dijo a Moisés: «¿Por qué clamas a mí? ¡Ordena a los israelitas que se pongan en marcha! 16Y tú, levanta tu vara, extiende tu brazo sobre el mar y divide las aguas, para que los israelitas lo crucen sobre terreno seco. 17Yo voy a endurecer el corazón de los egipcios, para que los persigan. Voy a cubrirme de gloria a costa del faraón y de su ejército, y de sus carros y jinetes. 18Y cuando me haya cubierto de gloria a costa del faraón, sus carros y jinetes, los egipcios sabrán que yo soy el Señor».
19Entonces el ángel de Dios, que marchaba al frente del ejército israelita, se dio vuelta y fue a situarse detrás de este. Lo mismo sucedió con la columna de nube, que dejó su puesto de vanguardia y se desplazó hacia la retaguardia, 20quedando entre los egipcios y los israelitas. Durante toda la noche, la nube fue oscuridad para unos y luz para otros, así que en toda esa noche no pudieron acercarse los unos a los otros.
21Moisés extendió su brazo sobre el mar, y toda la noche el Señor envió sobre el mar un recio viento del este que lo hizo retroceder, convirtiéndolo en tierra seca. Las aguas del mar se dividieron 22y los israelitas lo cruzaron sobre tierra seca. El mar era para ellos una muralla de agua a la derecha y otra a la izquierda.
23Los egipcios los persiguieron. Todos los caballos y carros del faraón con todos sus jinetes entraron en el mar tras ellos. 24Cuando ya estaba por amanecer, el Señor miró al ejército egipcio desde la columna de fuego y de nube, y sembró la confusión entre ellos: 25hizo que las ruedas de sus carros se atascaran, de modo que se les hacía muy difícil avanzar. Entonces exclamaron los egipcios: «¡Alejémonos de los israelitas, pues el Señor está peleando por ellos y contra nosotros!».
26Entonces el Señor dijo a Moisés: «Extiende tu brazo sobre el mar, para que las aguas se vuelvan contra los egipcios y contra sus carros y jinetes». 27Moisés extendió su brazo sobre el mar y, al despuntar el alba, el agua volvió a su estado normal. Los egipcios, en su huida, se toparon con el mar. Así el Señor los hundió en el fondo del mar. 28Al recobrar las aguas su estado normal, se tragaron a todos los carros y jinetes del faraón, y a todo el ejército que había entrado al mar para perseguir a los israelitas. Ninguno de ellos quedó con vida.
29Los israelitas, sin embargo, cruzaron el mar sobre tierra seca, pues para ellos el mar formó una muralla de agua a la derecha y otra a la izquierda. 30En ese día el Señor salvó a Israel del poder de Egipto. Los israelitas vieron los cadáveres de los egipcios tendidos a la orilla del mar. 31Y al ver los israelitas el gran poder que el Señor había desplegado en contra de los egipcios, temieron al Señor y creyeron en él y en su siervo Moisés.
1Господ рече Мојсију: 2„Реци Израиљцима нека се врате и утаборе пред Пи-Хахиротом између Мигдола и мора, насупрот Вел-Сефона. Утаборите се насупрот овом месту, уз море. 3Фараон ће рећи: ’Израиљци бесциљно тумарају земљом; опколила их је пустиња.’ 4Но, ја ћу отврднути срце фараону, и он ће кренути у потеру за њима. Међутим, ја ћу се прославити над фараоном и свом његовом војском. Тада ће Египћани знати да сам ја Господ.“ Израиљци тако и учине.
5Кад су египатског цара известили да је народ побегао, фараон и његови дворани се предомисле о народу. Рекоше: „Шта то учинисмо! Пустили смо Израиљце и они нам неће више робовати!“ 6Зато је упрегнуо своја бојна кола и повео своју војску са собом. 7Повео је шест стотина најбољих бојних кола заједно са осталим бојним колима по Египту. Сва кола су имала заповеднике. 8Господ је отврднуо срце фараону, египатском цару, те је овај кренуо у потеру за Израиљцима, који су изашли с уздигнутом песницом. 9Египћани су се дали у потеру за њима са свим фараоновим коњима, бојним колима, коњаницима и војском, и коначно их стигли код Пи-Хахирота, насупрот Вел-Сефона.
10Кад се фараон приближио, Израиљци су се осврнули и опазили да су им Египћани за петама. У великом страху, Израиљци завапе Господу. 11Онда рекоше Мојсију: „Зар у Египту није било гробова, него си нас довео ту у пустињу да помремо? Шта је требало да нас изводиш из Египта? 12Нисмо ли ти ово говорили и у Египту: ’Иди од нас, нека служимо Египћанима! Јер боље нам је да робујемо Египћанима, него да помремо у пустињи!’“
13Али Мојсије одговори народу: „Не бојте се! Останите на свом месту, па ћете видети шта ће Господ учинити да вас спасе данас. Наиме, Египћане које данас видите никада више нећете видети. 14Господ ће се борити за вас. Будите спокојни!“
15Господ упита Мојсија: „Зашто вапиш к мени? Реци Израиљцима да крену на пут. 16А ти подигни свој штап, испружи своју руку над морем и раздели га на двоје, да Израиљци могу да прођу сред мора по сувом. 17Ја ћу, ево, отврднути срце Египћанима, те ће они кренути за њима, али ја ћу се прославити над фараоном и свом његовом војском, његовим бојним колима и коњаницима. 18Кад се прославим над фараоном, његовим бојним колима и коњаницима, Египћани ће знати да сам ја Господ.“
19Тада се Анђео Господњи, који је ишао пред израиљским табором, преместио иза њих. Стуб од облака пред њима се такође померио, дошао им иза леђа и стао, 20нашавши се између египатског табора и израиљског табора. Облак је ноћу замрачивао једне, док је другима светлео, тако да целе ноћи нису могли да приђу једни другима.
21Мојсије испружи своју руку над морем, а Господ пошаље јак источни ветар који је узбијао воду целе ноћи, учинивши да се море исуши. Вода се поделила, 22па су Израиљци ходали посред мора по сувом дну. Вода им је стајала као зид с десне и леве стране.
23Тада се Египћани са свим фараоновим коњима, бојним колима и коњаницима спусте у море и почну да их гоне. 24Пред саму зору, Господ погледа доле из стуба од огња и облака на египатску војску и у њу унесе пометњу. 25Заглавио је точкове на бојним колима, тако да су се тешком муком покретали. „Бежимо од Израиљаца – повикаше Египћани – јер се Господ бори за њих против Египћана!“
26Господ рече Мојсију: „Испружи руку над морем, да се вода врати на Египћане, на њихова бојна кола и коњанике.“ 27Мојсије испружи руку над морем, и у освит зоре се вода врати на своје место. Египћани су бежали од воде, али их је Господ сручио усред мора. 28Вода се вратила и потопила бојна кола и коњанике, сву фараонову војску која је била кренула за Израиљцима у море. Ни један од њих није преживео. 29А Израиљци су ходали посред мора по сувом дну, док су им зидови воде стајали с десна и с лева.
30Тог дана је Господ избавио Израиљце из руку Египћана, а Израиљци су видели мртве Египћане на морској обали. 31Кад су Израиљци видели велику силу коју је Господ показао над Египћанима, народ се побојао Господа, па су поверовали Господу и његовом слузи Мојсију.
