A Vitória sobre o Rei de Arade
1Quando o rei cananeu de Arade, que vivia no Neguebe, soube que Israel vinha pela estrada de Atarim, atacou os israelitas e capturou alguns deles. 2Então Israel fez este voto ao Senhor: “Se entregares este povo em nossas mãos, destruiremos totalmente as suas cidades”. 3O Senhor ouviu o pedido de Israel e lhes entregou os cananeus. Israel os destruiu completamente, a eles e às suas cidades; de modo que o lugar foi chamado Hormá.
A Serpente de Bronze
4Partiram eles do monte Hor pelo caminho do mar Vermelho, para contornarem a terra de Edom. Mas o povo ficou impaciente no caminho 5e falou contra Deus e contra Moisés, dizendo: “Por que vocês nos tiraram do Egito para morrermos no deserto? Não há pão! Não há água! E nós detestamos esta comida miserável!”
6Então o Senhor enviou serpentes venenosas que morderam o povo, e muitos morreram. 7O povo foi a Moisés e disse: “Pecamos quando falamos contra o Senhor e contra você. Ore pedindo ao Senhor que tire as serpentes do meio de nós”. E Moisés orou pelo povo.
8O Senhor disse a Moisés: “Faça uma serpente e coloque-a no alto de um poste; quem for mordido e olhar para ela viverá”.
9Moisés fez então uma serpente de bronze e a colocou num poste. Quando alguém era mordido por uma serpente e olhava para a serpente de bronze, permanecia vivo.
A Viagem para Moabe
10Os israelitas partiram e acamparam em Obote. 11Depois partiram de Obote e acamparam em Ijé-Abarim, no deserto defronte de Moabe, ao leste. 12Dali partiram e acamparam no vale de Zerede. 13Partiram dali e acamparam do outro lado do Arnom, que fica no deserto que se estende até o território amorreu. O Arnom é a fronteira de Moabe, entre Moabe e os amorreus. 14É por isso que se diz no Livro das Guerras do Senhor:
“…Vaebe, em Sufá, e os vales,
o Arnom 15e as ravinas dos vales
que se estendem até a cidade de Ar
e chegam até a fronteira de Moabe”.
16De lá prosseguiram até Beer, o poço onde o Senhor disse a Moisés: “Reúna o povo, e eu lhe darei água”.
17Então Israel cantou esta canção:
“Brote água, ó poço!
Cantem a seu respeito,
18a respeito do poço
que os líderes cavaram,
que os nobres abriram com cetros e cajados”.
Então saíram do deserto para Mataná, 19de Mataná para Naaliel, de Naaliel para Bamote, 20e de Bamote para o vale de Moabe, onde o topo do Pisga defronta com o deserto de Jesimom.
A Vitória sobre Seom e Ogue
21Israel enviou mensageiros para dizer a Seom, rei dos amorreus:
22“Deixa-nos atravessar a tua terra. Não entraremos em nenhuma plantação, em nenhuma vinha, nem beberemos água de poço algum. Passaremos pela estrada do rei até que tenhamos atravessado o teu território”.
23Seom, porém, não deixou Israel atravessar o seu território. Convocou todo o seu exército e atacou Israel no deserto. Quando chegou a Jaza, lutou contra Israel. 24Porém Israel o destruiu com a espada e tomou-lhe as terras desde o Arnom até o Jaboque, até o território dos amonitas, pois Jazar estava na fronteira dos amonitas. 25Israel capturou todas as cidades dos amorreus e as ocupou, inclusive Hesbom e todos os seus povoados. 26Hesbom era a cidade de Seom, rei dos amorreus, que havia lutado contra o antigo rei de Moabe, tendo tomado todas as suas terras até o Arnom.
27É por isso que os poetas dizem:
“Venham a Hesbom!
Seja ela reconstruída;
seja restaurada a cidade de Seom!
28“Fogo saiu de Hesbom,
uma chama da cidade de Seom;
consumiu Ar, de Moabe,
os senhores do alto Arnom.
29Ai de você, Moabe!
Você está destruído, ó povo de Camos!
Ele fez de seus filhos, fugitivos,
e de suas filhas, prisioneiras de Seom, rei dos amorreus.
30“Mas nós os derrotamos;
Hesbom está destruída por todo o caminho até Dibom.
Nós os arrasamos até Nofá, e até Medeba”.
31Assim Israel habitou na terra dos amorreus.
32Moisés enviou espiões a Jazar, e os israelitas tomaram os povoados ao redor e expulsaram os amorreus que ali estavam. 33Depois voltaram e subiram pelo caminho de Basã, e Ogue, rei de Basã, com todo o seu exército, marchou para enfrentá-los em Edrei.
34Mas o Senhor disse a Moisés: “Não tenha medo dele, pois eu o entreguei a você, juntamente com todo o seu exército e com a sua terra. Você fará com ele o que fez com Seom, rei dos amorreus, que habitava em Hesbom”.
35Então eles o derrotaram, bem como os seus filhos e todo o seu exército, não lhes deixando sobrevivente algum. E tomaram posse da terra dele.
Разорење Арада
1Кад је цар Арада, Хананац који је живео у Негеву, чуо да Израиљ долази из правца Атарина, напао је Израиљце и заробио неке од њих. 2Тада се Израиљ заветовао Господу, рекавши: „Ако предаш овај народ у наше руке, изручићемо његове градове клетом уништењу.“ 3Господ је услишио Израиљев глас и предао им Хананце. Изручили су клетом уништењу и њих и њихове градове. Зато се то место прозвало Орма21,3 Место клетог уништења..
Бронзана змија
4Са горе Ор су се запутили путем према Црвеном мору, да би заобишли едомску земљу. Али народ је на путу постао нестрпљив. 5Тада је народ рекао против Бога и против Мојсија: „Зашто сте нас извели из Египта? Да помремо у пустињи? Јер нема ни хлеба ни воде, а ова јадна храна нам се огадила.“
6Тада је Господ послао на народ отровне змије21,6 Дословно: огњене змије. Израз највероватније означава отровне змије.; оне су их уједале, па је помрло много народа у Израиљу. 7Народ је дошао к Мојсију и рекао: „Згрешили смо кад смо говорили против Господа и против тебе. Помоли се Господу да уклони змије од нас!“ Мојсије се помолио за народ.
8Господ рече Мојсију: „Направи змију отровницу и постави је на стуб. Буде ли ко уједен, нека погледа на њу и преживеће.“ 9Мојсије направи бронзану змију и постави је на стуб. И кад би змија ујела неког, тај би погледао у змију и оздравио.
Пут за Моав
10Израиљци су наставили и утаборили се у Овоту. 11Напустивши Овот, утаборили су се код Ије-Аварима, у пустињи насупрот Моава, према истоку. 12Оданде су отишли и утаборили се код потока Зареда. 13Кад су отишли оданде, утаборили су се на другој страни Арнона, који је у пустињи и извире на аморејској међи. Наиме, Арнон је моавска граница, између Моаваца и Аморејаца. 14Зато се каже у Књизи Господњих ратова:
„Вајев код Суфе и арнонски потоци,
15с притокама што допиру до места Ара,
и наслањају се на моавску границу.“
16Оданде оду до Вира, бунара где је Господ рекао Мојсију: „Окупи народ да им дам воду.“
17Тада је Израиљ запевао ову песму:
„Покуљај, бунаре! Запојте му:
18Бунар су кнезови ископали,
издубили га великаши народни,
жезлом и штаповима својим.“
Из пустиње одоше у Мантанаин, 19из Мантанаина у Нахалиел, а из Нахалиела у Вамот; 20из Вамота у долину што је у моавској земљи, код врхунца Фасге што се надвија над пустаром.
Ратови против Сихона и Ога
21Израиљ је послао гласнике Сихону, аморејском цару, с поруком:
22„Дозволи ми да прођем кроз твоју земљу. Нећемо скретати ни у поља ни у винограде, и нећемо пити воду из бунара, него ћемо ићи царским путем, док не прођемо твоје подручје.“
23Међутим, Сихон није дозволио Израиљу да прође кроз његово подручје. Сихон је скупио сав свој народ и изашао да пресретне Израиља у пустињи. Кад је дошао до Јасе, ступио је у бој против Израиља. 24Израиљ га је потукао оштрим мачем и освојио његову земљу од Арнона до Јавока, све до Амонаца, јер је амонска граница била утврђена. 25Израиљ је заузео све те градове и настанио се у свим аморејским градовима, Есевону и свим његовим селима. 26А Есевон је био град аморејског цара Сихона, који је ратовао против пређашњег моавског цара, од кога је одузео сву његову земљу све до Арнона. 27Зато песници кажу:
„Дођите у Есевон да се подигне
и утврди Сихонов град!
28Јер сукну огањ из Есевона,
пламен из града Сихоновог,
те прогута Ар моавски
и становнике висина арнонских.
29Тешко теби, Моаве,
пропао си, народе Хамосов.
Своје је синове учинио избеглицама,
а ћерке своје заточеницама
Сихона, цара аморејског.
30И потукосмо их;
пропаде Есевон све до Девона,
опустошисмо их до Нофа
што се пружа до Медеве.“
31Тако се Израиљ настанио у аморејској земљи.
32Након што је Мојсије послао људе да извиде Јазир, Израиљци су освојили његова села и изгнали Аморејце који су тамо живели. 33Потом су се окренули и кренули горе путем за Васан. Тада је Ог, васански цар, и сав његов народ изашао против њих у бој код Едрајина.
34Господ рече Мојсију: „Не бој га се, јер сам у твоје руке предао и њега, и сав његов народ, и његову земљу. Учини с њим као што си учинио с аморејским царем Сихоном, који је живео у Есевону.“
35Тада су потукли њега, његове синове и сав његов народ, тако да му није остао ниједан преживели; а његову земљу су запосели.
