1E Jó prosseguiu em seu discurso:
2“Pelo Deus vivo, que me negou justiça,
pelo Todo-poderoso, que deu amargura à minha alma,
3enquanto eu tiver vida em mim,
o sopro de Deus em minhas narinas,
4meus lábios não falarão maldade,
e minha língua não proferirá nada que seja falso.
5Nunca darei razão a vocês!
Minha integridade não negarei jamais, até a morte.
6Manterei minha retidão e nunca a deixarei;
enquanto eu viver, a minha consciência não me repreenderá.
7“Sejam os meus inimigos como os ímpios,
e os meus adversários como os injustos!
8Pois, qual é a esperança do ímpio, quando é eliminado,
quando Deus lhe tira a vida?
9Ouvirá Deus o seu clamor
quando vier sobre ele a aflição?
10Terá ele prazer no Todo-poderoso?
Chamará a Deus a cada instante?
11“Eu os instruirei sobre o poder de Deus;
não esconderei de vocês os caminhos do Todo-poderoso.
12Pois a verdade é que todos vocês já viram isso.
Então por que essa conversa sem sentido?
13“Este é o destino que Deus determinou para o ímpio,
a herança que o mau recebe do Todo-poderoso:
14Por mais filhos que o ímpio tenha,
o destino deles é a espada;
sua prole jamais terá comida suficiente.
15A epidemia sepultará aqueles que lhe sobreviverem,
e as suas viúvas não chorarão por eles.
16Ainda que ele acumule prata como pó
e amontoe roupas como barro,
17o que ele armazenar ficará para os justos,
e os inocentes dividirão sua prata.
18A casa que ele constrói é como casulo de traça,
como cabana feita pela sentinela.
19Rico ele se deita, mas nunca mais o será!
Quando abre os olhos, tudo se foi.
20Pavores vêm sobre ele como uma enchente;
de noite a tempestade o leva de roldão.
21O vento oriental o leva, e ele desaparece;
arranca-o do seu lugar.
22Atira-se contra ele sem piedade,
enquanto ele foge às pressas do seu poder.
23Bate palmas contra ele
e com assobios o expele do seu lugar.
Последње речи Јова пријатељима
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„Живога ми Бога који ми је ускратио право
и Свемоћног што ми душу огорчи;
3док у мени даха има
и Божијег духа у мом носу;
4усне моје неће говорити неправду,
мој језик неће изустити обману.
5Далеко од мене било да изјавим како сте у праву!
Док ме има не одустајем од своје честитости.
6Држаћу се праведности своје, нећу је пустити;
све док живим савест моја ме запећи неће.
7Душманин мој нека прође као покварењак,
као злотвор нека прође онај што се диже на ме.
8Јер каква је нада безбожника када је сасечен,
када Бог му душу узме?
9Чује ли Бог вапај његов
кад на њега невоља дође?
10Радује ли се Свемоћноме
и зове ли Бога у доба свако?
11Ја ћу вас поучити о Божијој руци,
нећу да вам кријем наум Свемоћнога.
12Ето, сви ви сте видели ово,
па зашто онда улудо говорите бесмислице?
13Таква је од Бога судбина за зликовца,
наследство Свемоћног што примају окрутни!
14Макар и да му се деца рађају, за мач се рађају;
потомство му никад хлеба неће бити сито.
15Преживеле ће му покопати зараза,
а удовице им закукати неће.
16Макар да згрне сребра ко да је прашина,
и спреми одеће као да је земља;
17све што спреми обући ће праведник,
а сребро ће да раздели недужни.
18Попут мољца кућу себи зида,
као да је колибица што је чувар прави.
19Лећи ће богат тад и никад више,
кад очи своје отвори – ничег више нема.
20Ненадане страхоте ко бујице односе га,
олуја га ноћу краде.
21Подиже га ветар са истока, одлетеће,
свитлаће га са места његовог.
22Сјуриће се на њега, штедети га неће
док он буде стрмоглавце бежао од руке његове.
23И пљескаће својим рукама над њим,
и звиждаће га са његовог места.
