O Fim do Dilúvio
1Então Deus lembrou-se de Noé e de todos os animais selvagens e rebanhos domésticos que estavam com ele na arca, e enviou um vento sobre a terra, e as águas começaram a baixar.
2As fontes das profundezas e as comportas do céu se fecharam, e a chuva parou. 3As águas foram baixando pouco a pouco sobre a terra. Ao fim de cento e cinquenta dias, as águas tinham diminuído, 4e, no décimo sétimo dia do sétimo mês, a arca pousou nas montanhas de Ararate. 5As águas continuaram a baixar até o décimo mês, e no primeiro dia do décimo mês apareceram os topos das montanhas.
6Passados quarenta dias, Noé abriu a janela que fizera na arca. 7Esperando que a terra já tivesse aparecido, Noé soltou um corvo, mas este ficou dando voltas. 8Depois soltou uma pomba para ver se as águas tinham diminuído na superfície da terra. 9Mas a pomba não encontrou lugar onde pousar os pés porque as águas ainda cobriam toda a superfície da terra e, por isso, voltou para a arca, a Noé. Ele estendeu a mão para fora, apanhou a pomba e a trouxe de volta para dentro da arca. 10Noé esperou mais sete dias e soltou novamente a pomba. 11Quando voltou ao entardecer, a pomba trouxe em seu bico uma folha nova de oliveira. Noé então ficou sabendo que as águas tinham diminuído sobre a terra. 12Esperou ainda outros sete dias e de novo soltou a pomba, mas dessa vez ela não voltou.
13No primeiro dia do primeiro mês do ano seiscentos e um da vida de Noé, secaram-se as águas na terra. Noé então removeu o teto da arca e viu que a superfície da terra estava seca. 14No vigésimo sétimo dia do segundo mês, a terra estava completamente seca.
15Então Deus disse a Noé: 16“Saia da arca, você e sua mulher, seus filhos e as mulheres deles. 17Faça que saiam também todos os animais que estão com você: as aves, os grandes animais e os pequenos que se movem rente ao chão. Faça-os sair para que se espalhem pela terra, sejam férteis e se multipliquem”.
18Então Noé saiu da arca com sua mulher e seus filhos e as mulheres deles, 19e com todos os grandes animais e os pequenos que se movem rente ao chão e todas as aves. Tudo o que se move sobre a terra saiu da arca, uma espécie após outra.
20Depois Noé construiu um altar dedicado ao Senhor e, tomando alguns animais e aves puros, ofereceu-os como holocausto8.20 Isto é, sacrifício totalmente queimado., queimando-os sobre o altar. 21O Senhor sentiu o aroma agradável e disse a si mesmo: “Nunca mais amaldiçoarei a terra por causa do homem, pois o seu coração é inteiramente inclinado para o mal desde a infância. E nunca mais destruirei todos os seres vivos8.21 Ou toda a raça humana como fiz desta vez.
22“Enquanto durar a terra,
plantio e colheita,
frio e calor,
verão e inverno,
dia e noite
jamais cessarão”.
1Ипак, Бог се сетио Ноја и свих животиња и све стоке што је била с њим у пловилу; покренуо је ветар да дува над земљом и вода се повукла. 2Затворили су се извори бездана и окна на небесима, те је пљусак са неба престао. 3Вода се постепено повлачила са земље. Након стотину педесет дана вода је опала. 4А седамнаестога дана седмог месеца пловило се зауставило на бреговима Арарата. 5Вода је непрестано опадала до десетог месеца, а првог дана тог месеца су се показали планински врхови.
6Након четрдесет дана Ноје отвори прозор који је начинио, 7па пошаље гаврана који је одлетао и долетао док се вода на земљи није исушила. 8Онда је послао голубицу да види да ли се вода повукла са земље. 9Али голубица није нашла чврсто тло да спусти своје ноге, па се вратила к Ноју у пловило зато што је вода још увек покривала целу земљу. Он пружи руку, узме голубицу и унесе је к себи у пловило. 10Сачекао је још седам дана па је поново послао голубицу из пловила. 11Голубица се вратила увече, и гле, у кљуну јој свеж маслинов лист. По томе је Ноје знао да је опала вода са земље. 12Онда је причекао још седам дана па је послао голубицу. Но, она му се није више вратила.
13Шест стотина прве године Нојевог живота, првог месеца, првог дана у месецу, вода се повукла са земље. Ноје скине поклопац са пловила, погледа, а оно, површина земље сува. 14Другог месеца, двадесет седмога дана у месецу, земља је била сува.
15Бог рече Ноју: 16„Изађи из пловила ти, твоја жена, твоји синови и жене твојих синова с тобом. 17Са собом поведи сва жива бића, све животиње које су с тобом: птице, стоку и све гмизавце што пузе по земљи. Нека врве земљом, плоде се и множе се по земљи!“
18И Ноје изађе са својим синовима, са својом женом и са женама својих синова. 19И све животиње, сви гмизавци, све птице, сва створења што пузе по земљи изађу из пловила, врста за врстом.
20Тада Ноје сагради жртвеник Господу, те узме од све чисте стоке и свих чистих птица и принесе на жртвенику жртве свеспалнице. 21Господ омириса угодни мирис, па рече у свом срцу: „Никад више нећу земљу изручити проклетству због човека, јер су човекове намере зле од детињства, нити ћу икад више уништити сва жива бића која сам створио.
22Све док буде земље,
сетве и жетве,
студени и врућине,
лета и зиме,
дана и ноћи,
никада неће престати.“
