Israels misslyckande på slagfältet
(1:1—2:5)
1När Josua hade dött, vände sig Israels folk till Herren för att fråga honom: ”Vilka av oss ska först gå ut i striden mot kanaanéerna?”
2Herren svarade: ”Judas stam ska gå först och jag ska ge landet i hans hand.”
3Då sa Juda till sin bror Simon: ”Följ med mig till mitt område och strid med oss mot kanaanéerna, så ska jag hjälpa dig att inta ert område!”
Simon följde alltså med Juda. 4När Juda gick till anfall, gav Herren kanaanéerna och perisséerna i deras våld och 10 000 man blev slagna vid Besek. 5Det var där de stötte på Adoni-Besek, stred mot honom och besegrade kanaanéerna och perisséerna. 6Adoni-Besek flydde, men de förföljde honom och tog honom till fånga och högg av honom tummar och stortår.
7”Sjuttio kungar med avhuggna tummar och stortår har ätit av smulorna från mitt bord!” sa kung Adoni-Besek. ”Nu har Gud betalat tillbaka det jag gjort mot dem.” Man förde honom sedan till Jerusalem där han dog.
8Därefter anföll Juda Jerusalem och intog det. Man dödade alla med svärd och satte eld på staden.
9Sedan vände sig Judas män mot de kanaanéer som bodde i berglandskapen, i Negev och i Låglandet. 10De ryckte fram mot kanaanéerna i Hebron, tidigare kallat Kirjat-Arba, och besegrade Sheshaj, Achiman och Talmaj. 11Därifrån tågade de mot invånarna i Devir som förut kallades Kirjat-Sefer.
12Kalev sa: ”Den som anfaller och intar Kirjat-Sefer ska jag ge min dotter Aksa till hustru.”
13Otniel, son till Kalevs yngre bror, Kenas, intog staden och Kalev gav sin dotter Aksa till honom. 14När hon kom till Otniel, uppmanade hon honom att be hennes far om ett stycke mark. När hon steg av från sin åsna, frågade Kalev henne: ”Är det något du önskar?”
15Hon svarade: ”Ge mig en gåva! Du har gett mig land i Negev men ge mig några vattenkällor också!”
Då gav Kalev henne de övre och de nedre källorna.
16Ättlingarna till Moses svärfar, kainéerna, hade följt med judéerna från Palmstaden mot Juda öken i Negev nära Arad. De slog sig ner där bland folket.
17Därefter förenade sig Juda med sin bror Simon och de stred mot kanaanéerna vid staden Sefat. De vigde staden åt förintelse och därför kallas den Horma.1:17 Horma betyder förstörelse. 18Juda intog också städerna Gaza, Ashkelon och Ekron, med områdena runt omkring dem. 19Herren hjälpte Juda att inta hela bergsbygden, men folket som bodde på slätten kunde de inte besegra, för de hade stridsvagnar av järn.
20Kalev fick Hebron som Mose hade lovat och han drev bort Anaks tre söner därifrån.
21Benjamins stam jagade inte iväg jevuséerna som bodde i Jerusalem och därför bor dessa kvar bland benjaminiterna än idag.
22Josefs stam anföll Betel och Herren var med dem. 23De sände ut spejare till Betel – som förut hette Lus – 24vilka såg en man på väg ut ur staden. De lovade att skona honom, om han visade dem hur de skulle ta sig in i staden. 25Han visade dem ingången och de dödade alla invånarna utom mannen och hans familj. 26Han flyttade senare till hettiternas land och byggde upp en stad där som också fick namnet Lus, vilket den fortfarande heter.
27Manasse lyckades inte driva bort det folk som bodde i Bet-Shean, Taanak, Dor, Jivleam och Megiddo, med deras respektive kringliggande orter. Kanaanéerna hade nämligen föresatt sig att bli kvar i landet. 28När sedan israeliterna blev starkare, lät de kanaanéerna arbeta som slavar men tvingade dem aldrig att lämna landet. 29På samma sätt förhöll det sig med kanaanéerna som levde i Geser. De bodde kvar bland folket i Efraims stam.
30Sebulon lyckades inte driva bort kanaanéerna i Kitron och Nahalol men gjorde dem till slavar. 31Inte heller drev Asher ut invånarna från Acko, Sidon, Achlav, Aksiv, Helba, Afik och Rechov. 32Asheriterna bodde alltså bland de kanaanéer som redan fanns i landet när de kom dit och som de inte kunde driva bort. 33Naftali drev inte heller bort invånarna från Bet Shemesh eller från Bet-Anat utan fick bo bland kanaanéerna i landet. Invånarna i Bet Shemesh och Bet-Anat blev israeliternas slavar.
34Amoréerna tvingade Dans stam tillbaka till bergsbygden och hindrade dem från att komma ner på slätten. 35Amoréerna lyckades också till en början hålla sig kvar i Har-Heres, Ajalon och Shaalvim, men när Josefs stam senare växte i styrka gjorde man dem till slavar. 36Amoréernas område började vid Akrabbimhöjden, sträckte sig till Sela och fortsatte därifrån vidare uppåt.1:36 Versen är svår att översätta och innebörden osäker.
Освајање остатка земље
1Након Исусове смрти, Израиљци упиташе Господа: „Ко ће од нас први поћи горе на Хананце да се бори против њих?“
2Господ одговори: „Нека горе пође Јуда. Ево, ја ћу предати земљу у његове руке.“
3Јуда рече своме брату Симеуну: „Пођи горе са мном у земљу која ми је додељена да се боримо против Хананаца, а онда ћу ја поћи с тобом у земљу која је теби додељена.“ И Симеун оде с њим.
4Јуда оде горе и Господ му предаде у руке Хананце и Фережане. Побили су у Везеку десет хиљада људи. 5У Везеку су наишли на Адони-Везека, ступили у бој против њега, и поразили Хананце и Фережане. 6Адони-Везек се дао у бег, али су га гонили и ухватили, па су му одсекли палце на рукама и на ногама.
7Тада рече Адони-Везек: „Седамдесет царева одсечених палчева на рукама и на ногама купило је мрвице под мојим столом. Како сам чинио, тако ми је Бог вратио.“ Одвели су га у Јерусалим и тамо је умро.
8Јудејци нападну Јерусалим и освоје га. Град су ударили оштрицом мача и запалили га.
9После тога су сишли Јудејци да се боре против Хананаца који су живели у горју, Негеву и равници. 10Јудејци оду на Хананце коју су живели у Хеврону (Хеврон се некада звао „Киријат-Арва“) и поразе Сесаја, Ахимана и Талмаја. 11Оданде су отишли на становнике Давира, који се некада звао „Киријат-Сефер“.
12Халев рече: „Ономе ко нападне и освоји Киријат-Сефер, даћу своју ћерку Ахсу за жену.“ 13Освојио га је Готонило, син Кенеза, млађег брата Халевова. Зато му је Халев дао своју ћерку Ахсу за жену.
14Кад је дошла к њему, Готонило је наговори да тражи поље од њеног оца. Кад је сишла с магарца, Халев је упита: „Шта желиш?“
15Она му одговори: „Дај ми благослов! Кад си ми већ дао земљу у Негеву, дај ми и који извор воде.“ Халев јој је дао Горње и Доње изворе.
16А потомци Кенеја, таста Мојсијевог, оду горе с Јудејцима из Палмовог града у Јудејску пустињу која лежи у Негеву код Арада. Отишли су и населили се међу тамошњим народом.
17Јуда оде са својим братом Симеуном и поби Хананце који су живели у Сефату. Град су изручили клетом уништењу. Зато се град прозвао Орма1,17 Орма, односно уништење.. 18Јуда је, такође, освојио Газу са њеним подручјем, Аскалон са његовим подручјем и Акарон са његовим подручјем.
19Господ је био с Јудом, те је овај освојио горје. Житеље долине није могао да протера, јер су имали гвоздена бојна кола. 20Халеву су, по Мојсијевој наредби, дали Хеврон, одакле је протерао три Енаковца. 21Синови Венијаминови нису протерали Јевусејце који живе у Јерусалиму. Зато Јевусејци све до данас живе у Јерусалиму са синовима Венијаминовим.
22Тако су и синови Јосифови отишли горе у Ветиљ, и Господ је био с њима. 23Синови Јосифови извиде Ветиљ, који се некада звао „Луз“. 24Тамо су уходе виделе једног човека како излази из града. Они му рекоше: „Покажи нам улаз у град, па ћемо ти се смиловати.“ 25Он им покаже улаз у град. Онда ударе град оштрицом мача, а оног човека са његовом породицом пусте. 26Човек оде у земљу Хетита и тамо подигне град. Назвао га је Луз, а тако се зове и данас.
27Синови Манасијини нису освојили Вет-Сан и његова насеља, ни Танах и његова насеља, ни житеље Дора са његовим насељима, ни житеље Јивлеама са његовим насељима, ни житеље Мегида са његовим насељима, јер су Хананци били решени да живе у земљи. 28Али кад је Израиљ ојачао, наметнуо је Хананцима принудни рад. Ипак, нису их сасвим протерали. 29Ни Јефрем није протерао Хананце, становнике Гезера; Хананци су наставили да живе међу њима у Гезеру. 30Завулон није протерао ни становнике Китрона ни становнике Налола. Тако су Хананци остали међу њима, али им је био наметнут принудни рад. 31Асир није протерао становнике Акоа, Сидона, Ахлава, Ахзива, Хелбе, Афека и Реова. 32Пошто их нису протерали, Асировци су остали међу Хананцима, житељима земље. 33Ни Нефталим није протерао становнике Вет-Семеса и Вет-Аната, те је живео усред Хананаца, становника земље. Становницима Вет-Семеса и Вет-Аната био је наметнут принудни рад. 34Аморејци су потиснули Дановце у горски крај; нису им давали да силазе у долину. 35Аморејци су били решени да остану да живе на гори Херес, у Ајалону и у Са̂лвиму. Али притисла их је рука дома Јосифовог, па им је био наметнут принудни рад. 36Аморејска граница се пружала од узвишице Акравим, од Селе, па навише.
