Давиду јављају за Саулову погибију
1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. 2А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.
3Давид му рече: „Одакле си дошао?“
Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“
4Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“
Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“
5Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“
6Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. 7Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.
8Он ме упита: ’Ко си ти?’
’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.
9Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’
10Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“
11Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.
13Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“
14Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“
15Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“
Давид жали за Саулом и Јонатаном
17Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.
19„Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!
Како падоше јунаци?
20Не причајте то у Гату,
не објављујте по улицама Аскалона,
да се ћерке филистејске не радују,
да ћерке необрезаних не ликују.
21О, горе гелвујске,
не падала роса на вас,
киша не натапала поља првина!
Јер штит јунака тамо је окаљан,
штит Саулов није уљем намазан,
22већ крвљу палих, и салом ратника.
Лук Јонатанов није устукнуо,
мач Саулов није се вратио празан.
23Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,
ни у смрти нису се растали.
Од орлова беху хитрији,
од лавова беху снажнији.
24Ћерке израиљске, за Саулом наричите,
који вас је у гримиз и лан одевао,
и златним вам накитом хаљине китио.
25Како ли јунаци падоше усред боја!
Јонатан је посечен на твојим брдима.
26Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;
драг си мени био веома,
љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.
27Како падоше јунаци!
Како пропаде оружје!“
David sabe da morte de Saul
1Saul morrera e David voltara para Ziclague após ter derrotado os amalequitas. Aí permaneceu dois dias. 2No terceiro dia chegou um homem do exército de Saul com a roupa rasgada e com terra na cabeça em sinal de consternação. Aproximando-se de David inclinou-se até ao chão em atitude de profundo respeito.
3“Donde vens?”, perguntou David. “Do exército de Israel”, replicou o homem.
4“Que foi que aconteceu? Como é que correu o combate?” O homem respondeu: “Todos fugiram em debandada. Milhares foram mortos e feridos no campo de batalha. Saul e Jónatas também morreram.”
5“E como sabes que foram mortos?”, insistiu David.
6“Porque chegando, por acaso, ao monte de Gilboa, vi Saul inclinado sobre a sua espada e a cavalaria e os carros de combate do inimigo apertando a luta contra a posição em que se encontrava. 7Olhando para trás, Saul reparou em mim e gritou-me que fosse ter com ele e perguntou-me: ‘Quem és tu?’ 8‘Sou amalequita’, respondi. 9‘Mata-me’, pediu-me ele, ‘e tira-me desta angústia, porque estou a sofrer muito e a vida está presa a mim.’ 10Então matei-o, pois sabia que não poderia continuar com vida. Depois peguei na sua coroa e numa pulseira que trazia no braço e trouxe-as para ti, meu senhor.”
11David e os seus homens rasgaram a roupa que tinham vestida, em manifestação de tristeza, ao ouvirem aquelas notícias. 12Choraram, lamentaram-se e jejuaram todo o dia por Saul e pelo seu filho Jónatas, assim como pelo povo do Senhor e pelos homens de Israel que tinham morrido naquele dia. 13David disse àquele que lhe trouxera as notícias: “Donde és tu?” Ele respondeu: “Eu sou amalequita.”
14“E como te atreveste a matar o rei ungido por o Senhor?” E David, dirigindo-se a um dos seus mancebos, disse: 15“Mata-o!” O rapaz atravessou-o com a sua espada e ele morreu. 16E acrescentou: “Foste vítima da tua própria condenação, porque confessaste, tu mesmo, ter matado o rei ungido do Senhor.”
Cântico de David sobre a morte de Saul e Jónatas
17David compôs então uma elegia à memória de Saul e Jónatas. 18E ordenou que fosse cantada através de todo o Israel. É este o texto, tal como está no Livro do Justo:
19“Ó Israel, aqueles que eram para ti o teu orgulho e a tua alegria
jazem mortos sobre as colinas.
Morreram os poderosos heróis!
20Não o contes aos filisteus,
para que não rejubilem.
Esconde-o das cidades de Gate e de Asquelom,
para que povos pagãos não venham a rir-se triunfantemente.
21Ó montes de Gilboa, que não caia mais chuva,
nem sequer orvalho sobre vós;
que não cresçam searas nas vossas vertentes.
Porque foi aí que o escudo dos heróis
foi tristemente arrojado no chão;
o escudo de Saul não mais ungido com óleo.
22Tanto Saul como Jónatas eram capazes de liquidar
os seus mais fortes inimigos;
nunca regressavam da batalha de mãos vazias.
23Como eram amados! Eram pessoas admiráveis!
Tanto Saul como o seu filho!
Sempre estiveram juntos, tanto na vida como na morte!
Eram mais velozes do que águias, mais fortes do que leões.
24Por isso, mulheres de Israel,
chorem agora por Saul.
Ele enriqueceu-vos, vestiu-vos de finas roupas
e deu-vos belos adornos.
25Foram valentes heróis que morreram no campo da batalha.
Jónatas foi morto sobre a colina.
26Como eu choro por ti, meu irmão Jónatas,
como eu te amava!
O teu amor tinha mais profundidade para mim
do que o amor de uma mulher.
27Foram valentes homens que caíram.
Despojados das suas armas, morreram!”
