1. Мојсијева 47 – NSP & HTB

New Serbian Translation

1. Мојсијева 47:1-31

Пред фараоном

1Јосиф оде и обавести фараона: „Дошли су мој отац и моја браћа са својом крупном и ситном стоком и са свом својом имовином из Ханана. Ено их у госенском крају.“ 2Затим је издвојио петорицу између своје браће и представио их фараону.

3„Чиме се бавите?“ – упитао је фараон његову браћу.

„Твоје слуге су пастири, исто као и наши преци“ – одговоре они 4и наставе: „Дошли смо да се задржимо у земљи као странци, јер нема више паше за стада твојих слугу. Тешка глад је завладала у хананској земљи. Стога, допусти својим слугама да се настане у госенском крају.“

5Фараон рече Јосифу: „Твој отац и твоја браћа су дошли к теби. 6Египатска земља ти је отворена; настани свога оца и своју браћу у најбољем делу земље. Настаните се у госенском крају. Ако знаш да међу њима има способних људи, постави их за надгледнике моје властите стоке.“

7Затим Јосиф дође са својим оцем, Јаковом, и представи га фараону, а Јаков благослови фараона. 8Фараон упита Јакова: „Колико ти је година?“

9Јаков одговори фараону: „Година мог луталачког живота има стотину тридесет. Незнатан је број година мога живота, а биле су мукотрпне; бројем нису достигле године луталачког живота мојих отаца.“ 10Јаков је благословио фараона, па је отишао од њега.

11Јосиф је населио свога оца и своју браћу и дао им посед у најбољем делу египатске земље, у Рамесиној Крајини, као што је фараон наредио. 12Јосиф је снабдевао храном свога оца, своју браћу и сав дом свога оца, према броју њихове деце.

Земља прелази у фараоново власништво

13Хране није било у целој земљи, јер је глад била жестока: исцрпила је и египатску и хананску земљу. 14Јосиф је покупио сав новац што се налазио у Египту и Ханану у замену за жито које се куповало и однео га у фараонов двор. 15Кад је новца понестало у египатској и хананској земљи, сви Египћани дођу к Јосифу, и обрате му се: „Дај нам хлеба! Зашто да помремо пред твојим очима? Новца више нема!“

16Јосиф им одговори: „Пошто новца више нема, дотерајте своју стоку и ја ћу вам дати хране у замену за стоку.“ 17Тако су дотерали своју стоку Јосифу, а овај им је дао хране у замену за коње, за крупну и ситну стоку, за говеда и магарце. Те године их је снабдевао храном у замену за сву њихову стоку.

18Та година је прошла. Наредне године су поново дошли к њему и рекли му: „Не можемо сакрити од свога господара да је нестало новца, а сва наша стада стоке сада припадају нашем господару. Није нам остало ништа за нашег господара осим наших властитих тела и земље. 19Зашто да помремо пред твојим очима и да се наша поља претворе у пустош? Купи нас и наша поља у замену за храну. Тако ћемо ми и наша поља постати фараоново власништво. Дај нам семе да не помремо него да преживимо и да се наша поља не претворе у пустош!“

20Тако је Јосиф откупио за фараона целу египатску земљу. Сви Египћани су продали своје њиве, јер их је глад жестоко притисла. Тако је земља постала фараоново власништво. 21А народ је, од једног краја Египта до другог, ставио под управу градова.47,21 Дослован превод ове реченице је: А народ, од једног краја Египта до другог, је довео у градове. У том случају се намеће питање: ко је онда обрађивао земљу? Због ове нејасноће у изворном тексту многи преводи се одлучују за превод Септуагинте: А народ, од једног краја Египта до другог, постао је његовим (фараоновим) робљем. Превод који је овде понуђен темељи се на покушају да се осмисли изворни текст и да се разреши недоумица која настаје дословним превођењем текста. 22Једино није откупио њиве свештеника, јер су свештеници добијали приход од фараона и живели од тог прихода који им је фараон давао. Из тог разлога нису продали своје њиве.

23Јосиф рече народу: „Пошто сам данас купио и вас и вашу земљу за фараона, ево вам семе, па засејте земљу. 24Фараону ћете давати једну петину од урода, а четири петине ће остати вама за сејање њива, за храну вама, вашим укућанима и вашој деци.“

25Они на то рекоше: „Спасио си нам живот! Само нека нам буде благонаклон наш господар и бићемо робови фараону.“

26Јосиф је донео закон по коме једна петина земље припада фараону. Тај закон о земљи у Египту важи све до данас. Једино свештеничке њиве не припадају фараону.

Јаковљева последња жеља

27Израиљ се настанио у Египту, у госенском крају. Ту су стекли власништво над земљом; били су плодни и веома се умножили.

28Јаков је живео седамнаест година у египатској земљи. Укупна дужина Јаковљевог живота је износила стотину четрдесет седам година. 29Кад се приближило време да Израиљ умре, позвао је свога сина Јосифа и рекао му: „Ако хоћеш да ми искажеш своју наклоност, стави руку под моје бедро и обећај да ћеш ми исказати благонаклоност и оданост. Немој ме сахранити у Египту! 30Кад будем починуо са својим прецима, однеси ме из Египта и сахрани ме у њиховом гробу.“

А он му одговори: „Урадићу како си рекао.“

31Рекао му је: „Закуни ми се.“ Јосиф му се заклео а Израиљ му се дубоко поклонио на узглављу47,31 Септуагинта преводи ослоњен на свој штап, што следи превод Јев 11,21. своје постеље.

Het Boek

Genesis 47:1-31

De farao heet Jakob welkom

1Na hun aankomst ging Jozef naar de farao. ‘Mijn vader en mijn broers zijn aangekomen vanuit Kanaän,’ rapporteerde hij, ‘met hun schapen, runderen en andere bezittingen. Zij willen zich graag in het land Gosen vestigen.’ 2Hij had vijf broers meegenomen en stelde hen aan de farao voor. 3Die vroeg: ‘Wat is uw beroep?’ Zij antwoordden: ‘Wij zijn schaapherders, net als onze voorouders. 4Wij zijn gekomen om ons hier in Egypte te vestigen, want in Kanaän is geen voedsel voor onze kudden. De hongersnood is daar erg zwaar. Wij willen u graag toestemming vragen om ons in het land Gosen te mogen vestigen.’ 5De farao zei tegen Jozef: ‘Kies maar een plaats waar ze zich kunnen vestigen. 6Geef hun het beste land van Egypte. Het land Gosen lijkt mij wel geschikt. En als er geschikte mensen bij zijn, mag u die wel als opzichters over mijn schaapskudden aanstellen.’

7Toen bracht Jozef zijn vader Jakob bij de farao. En Jakob zegende de farao. 8‘Hoe oud bent u?’ vroeg de farao. 9Jakob antwoordde: ‘Ik heb honderddertig lange, harde jaren geleefd en ben nog lang niet zo oud als sommigen van mijn voorouders zijn geworden.’ 10Voor hij vertrok, zegende Jakob de farao nog een keer.

11Zo wees Jozef het beste stuk land van Egypte—het land Rameses—toe aan zijn vader en zijn broers, precies zoals de farao het had geboden. 12Jozef voorzag hen bovendien van voedsel, genoeg voor iedereen.

13De hongersnood werd steeds erger en Egypte en Kanaän hadden er veel van te lijden. 14Jozef verzamelde al het geld in Egypte en Kanaän in ruil voor graan en bracht al dat geld onder in de kluizen van de farao. 15Toen de mensen geen geld meer hadden, kwamen zij naar Jozef toe en smeekten om voedsel. ‘Al ons geld is op,’ zeiden zij, ‘maar wij moeten toch eten, waarom zouden wij sterven?’ 16‘Goed,’ zei Jozef, ‘u kunt mij betalen met het vee dat u bezit. Vee in ruil voor graan.’ 17Zo brachten de mensen hun vee naar Jozef in ruil voor voedsel. Al spoedig bezat de farao alle paarden, schapen, runderen en ezels die in Egypte te vinden waren. 18Een jaar later kwamen de mensen weer terug en zeiden: ‘Ons geld is op en al het vee is nu van u. Wij hebben alleen onze lichamen en ons land nog. 19Waarom zouden wij sterven? Koop ons en ons land en wij zullen de lijfeigenen van de farao zijn. Wij zullen onszelf ruilen voor voedsel, dan blijven wij in leven en komt het land niet braak te liggen.’ 20Zo kocht Jozef al het land in Egypte voor de farao, alle Egyptenaren verkochten hem hun grond vanwege de zware hongersnood. Al het land werd zo het eigendom van de farao. 21Op die manier werden de Egyptenaren lijfeigenen van de farao. 22Het enige land dat hij niet kocht, was dat van de priesters. Zij kregen voedsel toegewezen door de farao en hoefden het niet te kopen.

23Toen zei Jozef tegen de mensen: ‘Ik heb u en uw land voor de farao gekocht. Hier is graan. Ga terug naar uw land en zaai het in. 24En wanneer u de oogst binnenhaalt, is éénvijfde deel ervan voor de farao. Viervijfde deel kunt u houden als zaaisel voor het volgende jaar en als voedsel voor uw gezinnen.’ 25‘U hebt onze levens gered,’ vonden de mensen. ‘Wij zullen de farao graag dienen als lijfeigenen.’ 26Jozef maakte een wet voor het land Egypte—en die wet is nog steeds van kracht—dat twintig procent van alle oogsten door de farao werd opgeëist als een belasting. De enige uitzondering daarop vormde het land dat eigendom was van de tempels.

27Zo woonde Israël in het land Gosen en raakte daar ingeburgerd. De familie was vruchtbaar en groeide snel. 28Jakob leefde nog zeventien jaar na zijn aankomst in Egypte. Hij was 147 jaar oud toen hij stierf. 29Toen hij zijn dood voelde naderen, riep hij Jozef bij zich en zei: ‘Zweer mij plechtig dat je mijn laatste wil zult eerbiedigen en uitvoeren. Begraaf mij niet in Egypte. 30Wanneer ik gestorven ben, moet je mij uit Egypte wegbrengen en naast mijn voorouders begraven.’ Jozef beloofde het zijn vader. 31‘Zweer dat je dat zult doen,’ drong Jakob aan. En Jozef deed dat. Daarna boog Israël zich dankbaar neer aan het hoofdeinde van zijn bed.