Јосифова браћа долазе у Египат
1Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? 2Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ 3Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. 4Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. 5Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.
6Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. 7Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ 8Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 10Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. 11Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ 12„Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 13Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ 14Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ 15Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. 16Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ 17Потом их је бацио у затвор на три дана. 18Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. 19Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. 20Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.
21Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ 22Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“
23Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. 24Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. 25Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да храна за пут. Тако им је и било учињено. 26Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. 27Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. 28Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“
29Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: 30„Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. 31Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. 32Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ 33Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. 34Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете42,34 Или: да се крећете по земљи. по земљи.’“
35Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. 36„Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“
37Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ 38Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“
約瑟的哥哥們到埃及買糧
1雅各知道埃及有糧食，就對兒子們說：「你們為什麼還在這兒互相觀望呢？ 2我聽說埃及有糧食，你們快到埃及去買些糧食回來吧，免得我們餓死。」 3於是，約瑟的十個哥哥下到埃及買糧。 4雅各不肯讓約瑟的弟弟便雅憫與他們同去，恐怕他會遭害。 5以色列的兒子們加入了買糧的行列，因為迦南也鬧饑荒。
6那時，約瑟治理埃及，負責賣糧。約瑟的哥哥們來到他面前，向他俯伏下拜。 7約瑟一眼就認出了他們，卻不動聲色。他疾言厲色地問道：「你們從哪裡來？」他們回答說：「我們是從迦南來買糧食的。」 8約瑟認得他哥哥們，但他哥哥們卻認不出他來。 9約瑟想起了自己從前做的兩個夢，就對他們說：「你們是奸細，是來探聽我們虛實的！」 10他們說：「我主啊，不是的！僕人們是來買糧的。 11僕人們都是弟兄，是誠實人，不是奸細。」
12約瑟說：「不對，你們是來探聽我們虛實的。」 13他們說：「僕人們共有弟兄十二人，父親住在迦南，最年幼的弟弟留在父親身邊，還有一個已經去世。」 14約瑟說：「我說你們是奸細一點不錯。 15我以法老的性命起誓，你們最小的弟弟不來這裡，你們都不能走，這是對你們的驗證。 16你們派一個人回去把你們的弟弟帶來，其他人都要被囚禁在這裡，我要看看你們說的是真還是假。要是你們說的是假話，我以法老的性命起誓，你們一定是奸細。」 17於是，約瑟把他們囚禁了三天。
18到了第三天，約瑟對他們說：「我是敬畏上帝的人，你們照我的話做就能活命。 19如果你們是誠實人，就把一個人留在監裡，其他人帶糧食回去接濟你們的家人。 20但你們一定要帶你們最小的弟弟回來，以證實你們說的是實話，這樣你們就不會被處死。」他們同意了， 21彼此議論說：「我們一定是在遭報應。從前我們的弟弟苦苦地哀求我們，我們卻不理會，現在這場痛苦臨到我們了。」 22呂便說：「我不是勸你們不要犯罪害那孩子嗎？你們不聽，現在我們必須償還血債了。」 23他們不知道約瑟聽得懂他們的話，因為約瑟是通過翻譯跟他們談話。 24約瑟聽後轉身出去哭了，然後又回來跟他們談話，從他們中間選了西緬，當著他們的面把西緬捆綁起來。
25約瑟又吩咐人把他們的袋子裝滿糧食，把各人買糧的錢放在他們的口袋中，還為他們預備了路上的食物。僕人一一辦妥了。 26約瑟的哥哥們把糧食馱在驢上，啟程回去了。 27他們來到一處住宿的地方，其中一人打開口袋拿飼料餵驢，卻發現裡面有錢， 28就對其他弟兄說：「你們看，我的錢又回來了，在我的口袋裡！」他們心驚膽戰地彼此議論說：「上帝這樣對待我們是什麼意思呢？」
29他們回到迦南父親雅各那裡，把事情的經過告訴了他， 30說：「埃及的宰相對我們說話很凶，還把我們當成奸細。 31我們對他說，『我們是誠實人，不是奸細。 32我們有十二個同胞弟兄，其中有一個已經去世，年紀最小的跟父親留在迦南。』 33那人卻對我們說，『我要看看你們是不是誠實人，你們把一個弟兄留在我這裡，其他人帶糧食回去接濟家人吧。 34但你們要把最小的弟弟帶來見我，這樣我便知道你們不是奸細，是誠實人。我就會釋放你們的弟兄，你們也可以在這裡自由地買賣。』」
35後來他們倒口袋時，發現每個人買糧的錢袋都在自己的口袋裡，他們和父親見此情形，都害怕起來。 36雅各說：「你們使我連連失去兒子，約瑟沒了，西緬沒了，你們還要帶走便雅憫！災禍都落在了我頭上！」 37呂便對父親說：「要是我不把便雅憫帶回你身邊，你就殺了我的兩個兒子吧！請你把便雅憫放心地交給我，我一定會把他帶回你身邊。」 38雅各說：「我的兒子不可跟你們去。他哥哥已經死了，現在只剩下他。要是他在路上遇到什麼意外，你們會使我這白髮蒼蒼的老人淒淒慘慘地進墳墓。」
