Пад у грех и Божија казна
1Змија је била лукавија од свих дивљих животиња које је створио Господ Бог. Она рече жени: „Зар вам је Бог стварно рекао да не смете јести ни с једног дрвета у врту?“
2Жена одговори змији: „Плодове са дрвета у врту смемо да једемо, 3осим плода са дрвета што је насред врта. За њега је Бог рекао: ’Не једите с њега нити га дотичите, иначе ћете умрети!’“
4Змија рече жени: „Сигурно нећете умрети! 5Наиме, зна Бог да ће вам се, када окусите његов плод, отворити очи, па ћете бити као богови3,5 Или: као Бог, с обзиром да је у јеврејском именица Бог у множини. који познају добро и зло.“
6Виде жена да је дрво добро за јело, за очи мило и примамљиво за мудрост. Узме она од његовог плода и поједе. Дала је и свом мужу који је био с њом, па је и он јео. 7Уто им се обома отворе очи и они схвате да су голи. Зато су сплели смоквино лишће и направили себи прегаче.
8Тада су зачули корак Господа Бога, који је шетао вртом при дневном поветарцу, па су се сакрили међу дрвећем у врту.
9Господ Бог позва човека: „Где си!“
10„Чуо сам твој корак у врту, али сам се уплашио зато што сам го, па сам се сакрио“ – одазва се човек.
11„Ко ти је рекао да си го? – упита га Бог. Зар си јео плод са дрвета с којег сам ти забранио да једеш?“
12„Жена коју си ти дао да буде са мном ми је дала плод са дрвета, па сам јео“ – одговори човек.
13„Шта си то учинила?“ – упита Господ Бог жену.
„Змија ме је преварила, па сам јела“ – одговори жена.
14Тада Господ Бог рече змији: „Кад си то учинила,
проклета буди међу свим животињама
и свим дивљим зверима.
На свом трбуху ћеш пузати
и јести прах целог свог века!“
15Ево, замећем непријатељство између тебе и жене;
између твог потомства и њеног потомства:
Оно ће ти главу сатирати,
а ти ћеш му пету уједати.
16А жени рече:
„Умножићу твоје трудничке муке,
те ћеш с муком децу рађати.
Жудећеш за својим мужем,
али он ће владати над тобом!“
17Адаму, пак, рече: „Зато што си послушао своју жену, те јео плод са дрвета за који сам ти заповедио: ’Не једи с њега!’, ево:
Земља нека буде проклета због тебе,
с муком ћеш се од ње хранити целог свог века!
18Рађаће ти трње и коров,
а хранићеш се пољским биљем.
19Свој хлеб ћеш јести у зноју свога лица
док се не вратиш у земљу, пошто си из ње узет.
Јер прах си, и у прах ћеш се вратити.“
20Човек даде својој жени име „Ева“, јер је постала мајка свим живима.
21А Господ Бог начини Адаму и његовој жени одећу од коже, па их одену. 22Онда Господ Бог рече: „Ево, човек је сада постао као један од нас знајући добро и зло. Стога му се не сме дозволити да пружи руку и узме плод са дрвета, па да га поједе и живи вечно.“ 23Зато га Господ Бог истера из едемског врта да обрађује земљу из које је и узет. 24Пошто је истерао човека, Господ Бог је источно од едемског врта поставио херувиме и пламени мач који је витлао тамо и амо, да стражаре на путу који води к дрвету живота.
سقوط انسان
1مار از همهٔ حيواناتی كه خداوند به وجود آورد، زيركتر بود. روزی مار نزد زن آمده، به او گفت: «آيا حقيقت دارد كه خدا شما را از خوردن ميوهٔ تمام درختان باغ منع كرده است؟»
2-3زن در جواب گفت: «ما اجازه داريم از ميوهٔ همهٔ درختان بخوريم، بهجز ميوهٔ درختی كه در وسط باغ است. خدا امر فرموده است كه از ميوهٔ آن درخت نخوريم و حتی آن را لمس نكنيم و گرنه میميريم.»
4مار گفت: «مطمئن باش نخواهيد مُرد! 5بلكه خدا خوب میداند زمانی كه از ميوهٔ آن درخت بخوريد، چشمان شما باز میشود و مانند خدا میشويد و میتوانيد خوب را از بد تشخيص دهيد.»
6آن درخت در نظر زن، زيبا آمد و با خود انديشيد: «ميوهٔ اين درختِ دلپذير، میتواند، خوش طعم باشد و به من دانايی ببخشد.» پس از ميوهٔ درخت چيد و خورد و به شوهرش هم داد و او نيز خورد. 7آنگاه چشمانِ هر دو باز شد و از برهنگی خود آگاه شدند؛ پس با برگهای درختِ انجير پوششی برای خود درست كردند.
8عصر همان روز، آدم و زنش، صدای خداوند را كه در باغ راه میرفت شنيدند و خود را لابلای درختان پنهان كردند. 9خداوند آدم را ندا داد: «ای آدم، چرا خود را پنهان میكنی؟»3:9 يا «ای آدم، کجا هستی؟».
10آدم جواب داد: «صدای تو را در باغ شنيدم و ترسيدم، زيرا برهنه بودم؛ پس خود را پنهان كردم.»
11خداوند فرمود: «چه كسی به تو گفت كه برهنهای؟ آيا از ميوهٔ آن درختی خوردی كه به تو گفته بودم از آن نخوری؟»
12آدم جواب داد: «اين زن كه يار من ساختی، از آن ميوه به من داد و من هم خوردم.»
13آنگاه خداوند از زن پرسيد: «اين چه كاری بود كه كردی؟»
زن گفت: «مار مرا فريب داد.»
14پس خداوند به مار فرمود: «به سبب انجام اين كار، از تمام حيوانات وحشی و اهلی زمين ملعونتر خواهی بود. تا زندهای روی شكمت خواهی خزيد و خاک خواهی خورد. 15بين تو و زن، و نيز بين نسل تو و نسل زن، خصومت میگذارم. نسلِ زنْ سر تو را خواهد كوبيد و تو پاشنهٔ وی را خواهی زد.»
16آنگاه خداوند به زن فرمود: «درد زايمان تو را زياد میكنم و تو با درد فرزندان خواهی زاييد. مشتاق شوهرت خواهی بود و او بر تو تسلط خواهد داشت.»
17سپس خداوند به آدم فرمود: «چون گفتهٔ زنت را پذيرفتی و از ميوهٔ آن درختی خوردی كه به تو گفته بودم از آن نخوری، زمين زير لعنت قرار خواهد گرفت و تو تمام ايام عمرت با رنج و زحمت از آن كسب معاش خواهی كرد. 18از زمين خار و خاشاک برايت خواهد روييد و گياهان صحرا را خواهی خورد. 19تا آخر عمر به عرق پيشانیات نان خواهی خورد و سرانجام به همان خاكی باز خواهی گشت كه از آن گرفته شدی؛ زيرا تو از خاک سرشته شدی و به خاک هم برخواهی گشت.»
20آدم، زن خود را حَوّا (يعنی «زندگی») ناميد، چون او میبايست مادر همهٔ زندگان شود.
21خداوند لباسهايی از پوست حيوان تهيه كرد و آدم و همسرش را پوشانيد. 22سپس خداوند فرمود: «حال كه آدم مانند ما شده است و خوب و بد را میشناسد، نبايد گذاشت از ميوهٔ ”درخت حيات“ نيز بخورد و تا ابد زنده بماند.» 23پس خداوند او را از باغ عدن بيرون راند تا برود و در زمينی كه از خاکِ آن سرشته شده بود، كار كند. 24بدين ترتيب او آدم را بيرون كرد و در سمت شرقی باغ عدن فرشتگانی قرار داد تا با شمشير آتشينی كه به هر طرف میچرخيد، راه «درخت حيات» را محافظت كنند.