Исус и Самарјанка
1Међутим, Исус је сазнао да су фарисеји чули да он задобија и крштава више ученика него Јован. 2(Уствари, сам Исус није крштавао, него његови ученици.) 3Тада је напустио Јудеју и отишао у Галилеју.
4Успут је морао да прође кроз Самарију. 5Тако је дошао у самаријски град по имену Сихар, недалеко од земљишта које је Јаков дао своме сину Јосифу. 6Тамо се налазио Јаковљев бунар. Исус, уморан од пута, седе на бунар. Било је око подне4,6 Дословно: Око шестог часа..
7Нека жена Самарјанка дође да захвати воде. Исус јој рече: „Дај ми, молим те, да пијем.“ 8(Његови ученици су, у међувремену, отишли до града да купе нешто хране.)
9Тада му Самарјанка рече: „Како можеш ти, као Јеврејин, да тражиш од мене, Самарјанке, да пијеш?“ (Јевреји се, иначе, не мешају4,9 Реч у грчком, у овом контексту, највероватније значи не служити се истом посудом. Јевреји су веровали да ће постати ритуално нечисти ако буду јели или пили из исте посуде са Самарјанима. са Самарјанима.)
10Исус јој одговори: „Кад би ти знала какав дар Бог има за тебе, и ко је тај што од тебе тражи да му даш да пије, ти би од њега тражила и он би ти дао живу воду.“
11Жена му рече: „Господе, бунар је дубок, а ти немаш чиме да захватиш. Одакле ћеш извући живу воду? 12Зар си ти већи од нашег оца Јакова који нам је дао овај бунар? Он сам је пио са њега, његови синови и његова стока.“
13Исус јој одговори: „Свако ко пије од ове воде, поново ће ожеднети. 14А ко пије од воде коју ћу му ја дати, тај никада неће ожеднети, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде живота и донети му вечни живот.“
15Жена му рече. „Господе, дај ми ту воду да не жедним више и да не долазим више овамо да захватам.“
16Исус јој рече: „Иди и позови свога мужа, па се врати.“
17Жена му рече: „Немам мужа.“
Исус рече: „У праву си кад кажеш да немаш мужа. 18Имала си, наиме, пет мужева, а онај са којим сада живиш није ти муж. Добро си рекла.“
19Жена му рече: „Господе, видим да си пророк. 20Наши преци су се клањали на овој гори, а ви кажете да је Јерусалим место где се треба клањати.“
21Исус јој рече: „Веруј ми, жено, да ће доћи час кад се нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. 22Ви, Самарјани, не знате коме се клањате. Ми, Јевреји, знамо коме се клањамо, јер од Јевреја долази спасење. 23Али долази час, и већ је дошао, када ће се прави клањаоци клањати Оцу у Духу и истини. Отац, наиме, хоће овакве молиоце. 24Бог је Дух, те они који му се клањају треба да се клањају у Духу и истини.“
25Жена му рече: „Знам да ће доћи Месија, кога зову Христос. Кад он дође, све ће нам објавити.“
26Исус јој рече: „То сам ја, који говорим с тобом.“
27Кад су се његови ученици вратили, зачудили су се да Исус разговара са женом. Ипак, нико није рекао: „Шта ти треба?“ или: „Зашто разговараш са њом?“
28Жена тада остави свој крчаг, па оде у град и рече људима: 29„Дођите да видите човека који ми је рекао све што сам учинила. Да није он Христос?“ 30Људи изађу из града и дођу к Исусу.
31У међувремену, његови ученици му рекоше: „Учитељу, поједи нешто!“
32Исус им рече: „Ја имам једно јело да једем, које ви не познајете.“
33Његови ученици почеше да се питају међу собом: „Да му неко није донео да једе?“ 34Исус им рече. „Моје јело је да вршим вољу онога који ме је послао и да довршим његово дело. 35Зар не кажете: ’Још четири месеца, па долази жетва?’ А ја вам, ево, кажем: осмотрите поља – жито је већ дозрело за жетву! 36Жетелац већ прима плату и жање урод за вечни живот. Тако се и сејач и жетелац радују заједно. 37Овако се обистињује изрека: ’један сеје, други жање.’ 38Ја сам вас послао да жањете оно око чега се нисте трудили; други су се трудили, а ви убирете плод њиховог труда.“
39Многи Самарјани из тог града су поверовали у Исуса због речи које је она жена рекла: „Он ми је рекао све што сам учинила.“ 40Самарјани су онда дошли к њему и молили га да остане са њима. Тако је остао тамо два дана, 41па је још више Самарјана поверовало у њега због његове речи.
42Онда су рекли жени: „Сада више не верујемо због оног што си ти говорила, него зато што смо сами чули, па знамо да је он истински Спаситељ света.“
Исус лечи сина царског чиновника
43Два дана касније, Исус оде оданде у Галилеју. 44Сам Исус је, наиме, говорио да је пророк без части у свом завичају. 45Када је, дакле, дошао у Галилеју, Галилејци су га лепо дочекали, јер су били у Јерусалиму током празника Пасхе и видели све што је Исус тамо учинио.
46Исус је поново дошао у Кану у Галилеји, где је претворио воду у вино. Тамо је био неки царски чиновник који је имао болесног сина у Кафарнауму. 47Када је чуо да је Исус дошао из Јудеје у Галилеју, оде к њему и замоли га да дође и исцели његовог сина, јер је био на умору.
48Исус му рече: „Ако не видите знаке и чуда, ви нећете да верујете!“
49Чиновник му рече: „Господе, сиђи, док није умрло моје дете!“
50Исус му рече. „Врати се, твој син живи.“
Човек поверује речи коју му је Исус рекао и оде. 51Док се враћао, похрле му у сусрет његове слуге и јаве му да му је дете живо. 52Чиновник се онда распитивао за час када је детету кренуло на боље. Рекли су му да је грозница престала јуче око један сат поподне.4,52 У грчком У седмом часу.
53Отац је тада схватио да се то догодило оног часа када је Исус рекао: „Твој син живи.“ Тада је поверовао он и сви његови укућани.
54Ово је био други знак који је Исус учинио, након што је из Јудеје дошао у Галилеју.
Jezus rozmawia z Samarytanką
1Wkrótce Jezus otrzymał wiadomość, że faryzeusze już wiedzą, iż pozyskuje i chrzci więcej uczniów niż Jan 2(chociaż Jezus osobiście nikogo nie chrzcił, ale czynili to Jego uczniowie). 3Dlatego opuścił Judeę i skierował się do Galilei. 4Chciał jednak przejść przez Samarię. 5Zbliżył się więc do samarytańskiego miasteczka Sychar, położonego w pobliżu terenów, które dawno temu patriarcha Jakub przekazał swojemu synowi, Józefowi. 6Znajdowała się tam studnia Jakuba. Zmęczony drogą, Jezus usiadł przy niej, a było to samo południe. 7Wtedy właśnie przyszła tam po wodę pewna Samarytanka. Jezus poprosił ją:
—Możesz dać Mi się napić?
8Uczniowie w tym czasie poszli do miasteczka kupić coś do jedzenia. 9Kobieta odrzekła:
—Prosisz mnie o wodę?! Przecież Żydzi i Samarytanie nawet z sobą nie rozmawiają.
10—Gdybyś wiedziała, jak wspaniały dar przygotował Bóg dla ludzi oraz kto do ciebie mówi, prosiłabyś Go, a dałby ci wodę życia—odpowiedział Jezus.
11—Panie, przecież nie masz nawet czym zaczerpnąć wody, a studnia jest głęboka. Skąd więc weźmiesz tę wodę życia? 12Czyżbyś był większy od naszego przodka Jakuba, który dał nam tę studnię? On sam pił z niej wodę, a także jego dzieci oraz całe jego stada.
13—Każdy, kto pije tę wodę, po jakimś czasie znowu będzie mieć pragnienie—odrzekł Jezus. 14—Ale kto napije się mojej wody, już nigdy nie będzie spragniony. Wręcz przeciwnie! Moja woda wytryśnie z niego i stanie się źródłem życia wiecznego.
15—Panie, daj mi więc tej wody—poprosiła kobieta—abym już nie była spragniona i nie musiała przychodzić do tej studni.
16—Idź najpierw i przyprowadź męża—rzekł do niej Jezus.
17—Nie mam męża—odparła.
—Słusznie mówisz: „Nie mam męża”. 18Miałaś bowiem pięciu mężów, a mężczyzna, z którym teraz żyjesz, nie jest twoim mężem. Powiedziałaś więc prawdę.
19—Panie, widzę, że jesteś prorokiem!—powiedziała. 20—Nasi przodkowie czcili Boga na tej górze. A wy, Żydzi, twierdzicie, że Jerozolima jest właściwym miejscem oddawania Mu czci.
21—Uwierz Mi, kobieto, że nadchodzi czas, gdy ani na tej górze, ani w Jerozolimie nie będziecie czcili Ojca. 22Wy nie wiecie, kim jest Ten, komu oddajecie cześć. My znamy Go, bo zbawienie wywodzi się od Żydów. 23Nadchodzi jednak czas—właściwie już nadszedł—gdy prawdziwi czciciele Ojca będą oddawać Mu cześć w duchu i w prawdzie. Właśnie takich czcicieli On pragnie. 24Bóg jest duchem. Dlatego ci, którzy oddają Mu cześć, mają to robić w duchu i w prawdzie.
25—Wiem, że pewnego dnia ma przyjść Mesjasz (to znaczy: „Chrystus”)—odrzekła kobieta. —A gdy On nadejdzie, wszystko nam wyjaśni.
26—Właśnie z Nim rozmawiasz! To Ja Nim jestem—odpowiedział Jezus.
Powrót uczniów
27W tym momencie nadeszli uczniowie i zdziwili się, że Jezus rozmawia z samarytańską kobietą. Żaden z nich jednak nie zapytał: „Po co z nią rozmawiasz?”. 28Ona zaś zostawiła dzban i pobiegła do miasteczka, wołając:
29—Chodźcie zobaczyć człowieka, który powiedział mi wszystko, co zrobiłam w życiu! To musi być Mesjasz!
30Mieszkańcy wyszli więc z miasteczka i szli zobaczyć Jezusa. 31Tymczasem uczniowie zachęcali Go:
—Nauczycielu! Zjedz coś.
32—Ja mam pokarm, o którym nie wiecie—odpowiedział.
33—Czyżby ktoś przyniósł Mu jedzenie?—zastanawiali się między sobą.
34—Moim pokarmem jest wypełnianie woli Tego, który Mnie posłał, i wykonywanie Jego dzieła—odparł Jezus. 35—Czy nie mówicie: Już za cztery miesiące zaczną się żniwa? Ja wam mówię: Rozejrzyjcie się dookoła i zobaczcie, że pola już teraz są gotowe do żniw. 36Żniwiarz odbiera zapłatę za pracę i zbiera wieczny plon. A ten, który siał, cieszy się razem z nim. 37Prawdziwe jest powiedzenie: „Jeden sieje, drugi zbiera”. 38Oto posłałem was do zbierania tego, czego nie sialiście. Inni się przy tym napracowali, a wy zbieracie plon ich pracy.
Wiara Samarytan
39Wielu Samarytan z tego miasteczka uwierzyło Jezusowi dzięki słowom kobiety: „Powiedział mi wszystko, co zrobiłam w życiu!”. 40Gdy więc przyszli do Niego, prosili, żeby się u nich zatrzymał. Został więc tam dwa dni. 41Oni zaś słuchali Jego nauki i jeszcze więcej z nich uwierzyło Mu. 42Kobiecie zaś mówili: „Wierzymy teraz nie tylko dzięki twoim słowom. Sami bowiem Go słyszeliśmy i wiemy, że to właśnie On jest Zbawicielem świata”.
Jezus uzdrawia syna urzędnika
43Po upływie dwóch dni Jezus udał się do Galilei, 44mówił bowiem, że prorok nie może znaleźć szacunku we własnej ojczyźnie. 45Mieszkańcy Galilei przyjęli Go z otwartymi ramionami. Byli bowiem w Jerozolimie na święcie Paschy i widzieli wszystko, czego tam dokonał. 46Jezus ponownie poszedł do Kany Galilejskiej, gdzie poprzednio przemienił wodę w wino.
W pobliskim Kafarnaum mieszkał pewien urzędnik państwowy, którego syn akurat poważnie chorował. 47Usłyszał on wcześniej, że Jezus zmierza z Judei do Galilei. Przyszedł więc do Kany i błagał Go, aby udał się do Kafarnaum i uzdrowił jego umierającego syna. 48Jezus rzekł do niego:
—Jeśli nie zobaczycie cudów, nie uwierzycie Mi.
49—Panie, zechciej przyjść, zanim moje dziecko umrze—błagał urzędnik.
50—Wracaj do domu! Twój syn będzie żył—odpowiedział Jezus.
Urzędnik uwierzył Jezusowi na słowo i odszedł. 51Gdy był jeszcze w drodze, wybiegli mu na spotkanie słudzy z wieścią, że jego syn wyzdrowiał. 52Zapytał więc, o której godzinie poczuł się lepiej.
—Wczoraj o pierwszej po południu spadła mu gorączka—odpowiedzieli.
53Ojciec uświadomił sobie wówczas, że właśnie o tej godzinie Jezus powiedział mu: „Twój syn będzie żył”. Wtedy on sam i cały jego dom uwierzył Jezusowi. 54Był to drugi cud Jezusa od Jego powrotu z Judei do Galilei.
