1А вера је остварење онога чему се надамо, доказ о стварности коју не видимо. 2По њој су, наиме, наши преци добили признање.
3На основу вере схватамо да је свет уређен Божијом речју, и то тако да је видљиво постало од невидљивог.
4На основу своје вере је Авељ принео угоднију жртву Богу него Кајин, па је добио признање да је праведан, јер је Бог прихватио његову жртву. По својој вери он још увек говори, иако је мртав.
5На основу своје вере је Енох био вазнет, тако да није искусио смрт. Њега нису нашли, јер га је Бог узео. А пре него што је био вазнет, дано му је признање да је угодио Богу.
6Наиме, без вере је немогуће угодити Богу, јер онај који приступа Богу треба да верује да он постоји и да награђује онога који га тражи.
7На основу своје вере је Ноје био упућен у још невиђене ствари, па је са страхопоштовањем саградио пловило да спасе своје укућане. Својом вером је осудио свет на пропаст, те је тако примио од Бога праведност која се заснива на вери.
8На основу своје вере је Аврахам послушао Бога који га је позвао да оде у крај који је требало да прими у посед. Отишао је иако није знао куда да иде. 9Вером се настанио као странац у обећаној земљи и живео под шатором у туђини. Тако су живели и Исак и Јаков, наследници истог обећања. 10Аврахам је, наиме, очекивао град који има чврсте темеље, чији је градитељ и творац Бог.
11На основу своје вере је Сара, нероткиња, добила моћ да ствара потомство, иако више није била у добу за рађање, јер је сматрала верним Бога који јој је дао обећање. 12Тако се од једнога, скоро мртвог човека, изродило потомство, „бројно као звезде на небу и неизмерно као песак на морској обали.“
13Сви су они умрли с вером, не примивши ствари које је Бог био обећао. Они су их издалека назрели и поздравили их, те признали да су странци и дошљаци на земљи. 14Наиме, они који тако говоре показују да траже праву домовину. 15Уистину, да су мислили на земљу из које су изашли, они би нашли прилику да се тамо и врате. 16Али они сада чезну за бољом домовином, то јест, оном небеском. Зато се Бог не стиди да се назове њиховим Богом, јер је он приправио град за њих.
17На основу своје вере је Аврахам, када га је Бог ставио на кушњу, принео Исака на жртву. Аврахам је принео свога јединца, иако је прихватио обећања за њега 18Бог је, наиме рекао: „Преко Исака ће се твоје потомство наставити.“ 19Он је био уверен да је Бог у стању да подигне Исака из мртвих, и такорећи, добио га је натраг.
20На основу своје вере је Исак благословио Јакова и Исава у погледу будућности.
21На основу своје вере је Јаков, на самрти, благословио оба сина Јосифова, па се, ослоњен на свој штап, дубоко наклонио.
22На основу своје вере је Јосиф, на самрти, напоменуо о изласку Израиљаца из Египта и заповедио да се том приликом понесу његове кости.
23На основу вере својих родитеља је Мојсије био сакривен три месеца. Видели су, наиме, да је дете лепо, па се нису плашили цареве заповеди.
24На основу своје вере је Мојсије, када је одрастао, одбио да се назове „сином фараонове ћерке“. 25Радије је изабрао да се злопати са Божијим народом, него да за кратко ужива у греху. 26Злопаћење ради Христа сматрао је већим богатством од свег египатског блага, јер је очекивао награду. 27На основу своје вере је одбацио Египат и није се уплашио царевог гнева, јер се држао Невидљивога, као да га види. 28На основу своје вере је прославио Пасху, и уредио да се довраци попрскају крвљу, да се Погубитељ не би дотакао прворођенаца.
29На основу своје вере је прошао кроз Црвено море као по сувој земљи. Кад су Египћани покушали исто, подавили су се.
30На основу вере Израиљаца пали су зидови Јерихона, пошто су ови седам дана обилазили око њих.
31На основу своје вере је Рахава, блудница, примила уходе с миром, па није погинула са онима који су били непослушни Богу.
32И шта још да кажем? Понестало би ми времена када бих почео да говорим о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и пророцима. 33Они су вером победили царства, постигли правду, добили што је Бог обећао и затворили уста лавовима. 34Они су угасили разбуктали огањ, избегли оштрици мача, добили снагу у слабости, постали јаки у боју, туђинске војске натерали у бег, 35а жене су добиле натраг своју родбину из мртвих. Други су, иако мучени, одбили да буду ослобођени, да би добили боље васкрсење. 36Други су, опет, доживели поруге и батине, а уз то и окове и тамницу. 37Неки су били каменовани, престругани, убијени мачем, потуцали се обучени у овчији кожух и козју кожу, оскудевали, трпели, злопатили се. 38Они којих свет није био достојан, тумарали су пустињама и горама, и крили се по пећинама и јамама у земљи.
39Ипак, сви они, који су због своје вере нашли признање у Светом писму, нису примили оно што је Бог обећао. 40То је због тога што је Бог предвидео за нас нешто боље, а то је да они, заједно са нама, дођу до савршенства.
Grandes exemplos de fé
1A fé é a firme certeza das coisas que se esperam; é a evidência daquilo que ainda não vemos. 2Foi porque tiveram essa fé que os antigos homens de Deus receberam o testemunho da sua aprovação.
3É a fé que nos dá a entender que o mundo inteiro foi criado pela palavra de Deus; que o que existe foi criado a partir do que se não vê!
4Foi a fé que inspirou Abel a oferecer a Deus um sacrifício mais agradável do que o de Caim. Aceitando a sua oferta, Deus mostrou a Abel que era declarado justo. Ainda que já esteja morto, Abel continua a falar-nos.
5Pela fé, Enoque foi levado para o céu sem experimentar a morte. Um dia deixaram de o ver porque Deus o tinha levado. Sobre ele foi escrito que agradou a Deus.11.5 Gn 5.24. 6Ora, sem fé é impossível agradar a Deus. É necessário que quem se aproximar dele creia que ele existe e que recompensa os que sinceramente o buscam.
7Pela fé, Noé creu, quando Deus o avisou de coisas que ainda estavam para acontecer e, consciente da sua gravidade, começou a construir a arca na qual salvou a sua família. Esse ato de fé foi como a condenação dos que não quiseram aceitar aquele aviso. E assim Noé obteve o direito de ser justificado pela fé.
8Pela fé, Abraão obedeceu, quando Deus o chamou, e partiu para uma terra que lhe prometia dar como uma herança. E foi sem saber para onde ia. 9Sempre em resultado da sua fé, aceitou habitar nessa outra terra como um estrangeiro, vivendo em tendas, tal como Isaque e Jacob, aos quais Deus fez também a mesma promessa. 10É que Abraão esperava aquela cidade solidamente estabelecida, cujo arquiteto e construtor é Deus.
11Pela fé, Sara, mulher de Abraão, pôde ter um filho, apesar da sua idade avançada, pois teve por digno de fé aquele que o tinha prometido. 12E foi assim que uma nação inteira veio de Abraão, velho demais para ter filhos. E o facto é que dele descenderam tantos milhões quantas as estrelas do firmamento, ou os grãos de areia à beira mar!
13Todas estas pessoas viveram na fé e morreram sem terem visto o cumprimento das promessas; mas foi como se as vissem de longe e, crendo nelas, aceitaram-nas. Reconheciam que aqui na Terra eram estrangeiros, vivendo de passagem. 14E os que reconhecem isto mostram claramente que buscam a sua verdadeira pátria. 15Se tivessem querido, teriam podido voltar à terra donde tinham saído. 16Mas não. Tinham em vista uma terra muito melhor, um país celestial. Por isso, Deus não se envergonha de ser considerado o seu Deus, porque lhes preparou uma cidade.
17Pela fé, Abraão ofereceu em sacrifício o seu filho Isaque, quando Deus quis provar a sua fé a obediência. É verdade! Ele tomou o seu único filho, que era o cumprimento da promessa de Deus, para o oferecer em sacrifício. 18De facto, Deus tinha-lhe dito: “Só através de Isaque é que a minha promessa terá cumprimento.”11.18 Gn 21.12. 19Mas Abraão sabia que Deus era poderoso até para o ressuscitar! E, metaforicamente, foi isso que aconteceu: foi como se o ressuscitasse.
20Pela fé, Isaque abençoou Jacob e Esaú, garantindo-lhes coisas que diziam respeito ao futuro. 21Pela fé, Jacob, já próximo de morrer, abençoou cada um dos filhos de José. E, apoiado ao seu bordão, adorou a Deus.
22Pela fé, José, igualmente no final da sua vida, falou da saída do povo de Israel do Egito, dando ordens sobre os seus restos mortais.
23Pela fé, os pais de Moisés esconderam-no durante três meses, depois de nascer. Viram que era uma criança formosa e não temeram a ordem do rei.
24Pela fé, o mesmo Moisés, já homem feito, renunciou ao título de filho da filha do Faraó, 25escolhendo antes ser maltratado com o povo de Deus do que, por um tempo limitado, gozar de uma vivência onde reinava o pecado. 26Preferiu sofrer o desprezo, por amor a Cristo, achando que isso era um bem superior às riquezas do Egito, porque tinha em vista a recompensa. 27Pela fé, deixou o Egito sem temer a ira do rei, mantendo-se firme, como vendo aquele que é invisível. 28Pela fé, celebrou a Páscoa e mandou aspergir o sangue do animal para que, quando o anjo destruidor viesse matar os filhos mais velhos, fossem poupados os das famílias de Israel.
29Pela fé, atravessaram os israelitas o mar Vermelho como se fosse terra seca. E quando os egípcios tentaram fazer o mesmo, morreram afogados.
30Pela fé, caíram as muralhas de Jericó, depois do povo de Israel ter marchado à volta delas por sete dias.
31Pela fé, Raabe, que era meretriz, recebeu em paz os israelitas enviados para espiar a cidade, e não morreu com os que não acreditavam no Senhor.
32De quem hei de falar mais? Faltar-me-ia o tempo se quisesse ainda falar de Gedeão, de Baraque, de Sansão, de Jefté, de David, de Samuel, dos profetas. 33São pessoas que pela fé conquistaram reinos, praticaram a justiça, obtiveram a realização das promessas, fecharam a boca de leões, 34anularam a força do fogo, escaparam de morrer à espada, da fraqueza tiraram forças, foram valentes nas batalhas, fizeram recuar exércitos estrangeiros. 35Houve mulheres que receberam os seus entes queridos ressuscitados. Outros foram torturados, preferindo morrer a ficarem livres, porque esperavam, pela ressurreição, alcançar uma vida melhor. 36Outros foram ridicularizados, açoitados, acorrentados em prisões. 37-38Alguns morreram apedrejados, serrados ao meio; outros foram tentados a renegar a sua fé, acabando por ser mortos à espada. Houve os que andaram vagueando pelos desertos e pelas montanhas, vestidos de peles de ovelha e de cabra, escondendo-se em covas e em cavernas, sem amparo, perseguidos e maltratados. O mundo não era digno deles.
39Todos estes, apesar do testemunho de que tiveram fé, não receberam o que lhes tinha sido prometido. 40Porque Deus tinha reservado para nós coisas melhores e queria que eles viessem também a participar delas juntamente connosco.
