Псалам 78
Асафова поучна песма.
1О, народе мој, послушај поуку моју
и речима мојих уста ухо приклоните!
2Мој говор биће у причи,
објавићу загонетке од давнина.
3Оно што смо чули, оно што смо научили
и што су нам стари наши испричали;
4то нећемо да кријемо од њихове деце.
Објавићемо новом нараштају хвале Господње,
његову силу и чудеса која је учинио.
5Он је у Јакову учврстио сведочанство,
Израиљу је дао Закон
и заповедио нашим прецима
да их предају својим потомцима,
6да би нови нараштај знао,
деца што ће се родити,
па кад одрасту да то пренесу деци својој;
7да се у Бога поуздају,
да дела Божија не заборављају
и заповести његове да извршавају.
8Да не буду ко њихови стари,
нараштај бунтовни,
непослушно поколење несталнога срца
и духа коју није веран Богу.
9Јефремовци су били луковима наоружани
али су побегли на дан боја!
10Нису одржали савез са Богом,
одбили су да поступе по његовом Закону.
11Заборавили су његова дела,
чудеса његова која им је показао.
12А он је пред њиховим прецима учинио чудо,
у египатској земљи, у области Соан.
13Море је разделио и провео их,
воде је усправио да су попут зида.
14Дању их је водио облаком
и светлошћу ватре целе ноћи.
15Стене је у пустињи расцепио,
обилно их напојио као из дубина.
16Брзаке им је извео из раселине стене,
учинио да им воде као реке теку.
17А они су му упорно грешили,
пркосили Свевишњем у пустињи;
18у срцима кушали су Бога,
извољевали тражећи храну.
19Приговарали су Богу и рекли:
„Кадар ли је Бог да у пустињи простре трпезу?!
20Јесте, стену је ударио,
потекла је вода и потоци се разлили.
Али кадар ли је да нам да и храну,
да свој народ месом снабде?“
21Зато се Господ разјарио када је то чуо,
па је пожар плануо на Јакова
и гнев је букнуо на Израиљ;
22јер у Бога веровали нису,
нису се поуздали да ће да их спасе.
23И он је заповедио облацима
и отворио одгоре врата небеска,
24да их запљусне мана,
даде им жито са неба да једу.
25И сви су јели хлеб моћника,
обиље хране им је послао.
26Довео је источни ветар са небеса,
донео је јужни ветар снагом својом.
27Месом их је ко прашином засуо
и крилатим птицама као морским песком.
28Дао је да падају по њиховом табору,
око њихових шатора.
29И они су јели, најели се до ситости,
јер он им је дао како су жудели.
30Али још их жудња није прошла
и још им је храна у устима била,
31када се гнев Божији дигао на њих.
И он поби њихове најјаче
и обори младиће Израиља.
32И поред тога опет су грешили,
нису веровали његовим чудима.
33Узалудне дане им је прекратио
и невољом наглом њихове године.
34А кад их је убијао, тражили су га
и враћали се, за Богом чезнули.
35Тада би се присетили да им је Бог био стена,
Бог Свевишњи њихов Откупитељ!
36Али би га устима варали
и лагали језицима својим.
37Срцем му нису били одани,
нису били верни његовом савезу.
38Ипак, он се смиловао,
кривицу им опраштао
и није их уништио.
Упорно је суспрезао гнев свој,
љутњу своју није подстицао.
39Сећао се да су тело,
да су дах што испарава
и што се не враћа.
40А како су се често бунили у пустињи
и жалостили га у пустари!
41Упорно су искушавали Бога,
вређали су Светитеља Израиљевог.
42Нису се сећали његове руке
и дана када их је откупио од тлачитеља,
43када је у Египту знакове своје извео
и чудеса своја у области Соан.
44Реке је њихове у крв претворио,
а њихови се потоци нису могли пити.
45На њих је послао комарце, да их уједају,
жабе да их упропасте.
46Усеве њихове даде гусеницама
и скакавцима сав труд њихов.
47Градом им је стукао винограде,
а смокве сланом.
48Стоку им је граду изложио
и њихова говеда муњама.
49Послао је на њих врелину свог гнева,
срџбу и јарост,
невољу и чету анђела пропасти.
50Свом је гневу стазу припремио
и живот им од смрти поштедео није,
живот им је помору предао.
51Побио је све првенце у Египту,
прве од мушких у шаторима Хамовим.
52Свој је народ извео ко овце,
водио их попут стада кроз пустињу.
53Водио их је сигурно и плашили се нису,
а њихове душмане је преплавило море.
54Тада их је довео на своје свето тло,
на ову гору, освојену његовом десницом.
55Пред њима је отерао народе,
доделио им је размерено наследство
и настанио племена Израиља
по њиховим шаторима.
56Али они су поново искушавали
и бунили се против Бога Свевишњега,
прописе његови нису држали.
57Окренули су се, изневерили попут очева својих,
издали су као лук сломљени.
58Изазивали су га својим жртвеним бреговима,
чинили га љубоморним својим идолима.
59Бог је то чуо, разјарио се
и сасвим одбацио Израиљ,
60па је напустио Пребивалиште у Силому,
стан који је подигао међу људима.
61Тако је ропству препустио снагу своју
и своју красоту рукама душмана.
62И народ је свој он предао мачу
јер се разјарио на своје наследство.
63Његове младиће прождрала је ватра,
па су му девице ко уседелице.
64Од мача су му свештеници пали,
а удовице их ожалиле нису.
65Пробуди се тада Господ ко да је спавао,
као јунак којега је савладало вино!
66Душмане је своје назад одвукао
и довека их осрамотио.
67Јосифов је шатор одбацио,
племе Јефремово није изабрао,
68већ је изабрао Јудино племе
и гору Сион коју заволи!
69И ту је подигао Светилиште своје, високо ко небо,
попут земље довека га учврстио.
70Изабрао је свог слугу Давида,
узео га је од стада оваца.
71Довео га је од оваца дојилица да напаса Јакова, његов народ
и Израиљ, његово наследство.
72И он им је Пастир био по честитости свога срца,
водио их је својим умешним рукама.
Salmo 78
Masquil de Asaf.
1Pueblo mío, atiende a mi enseñanza;
presta oído a las palabras de mi boca.
2Mis labios pronunciarán parábolas
y evocarán misterios de antaño,
3cosas que hemos oído y conocido,
y que nuestros padres nos han contado.
4No las esconderemos de sus descendientes;
hablaremos a la generación venidera
del poder del Señor, de sus proezas,
y de las maravillas que ha realizado.
5Él promulgó un decreto para Jacob,
dictó una ley para Israel;
ordenó a nuestros antepasados
enseñarlos a sus descendientes,
6para que los conocieran las generaciones venideras
y los hijos que habrían de nacer,
que a su vez los enseñarían a sus hijos.
7Así ellos pondrían su confianza en Dios
y no se olvidarían de sus proezas,
sino que cumplirían sus mandamientos.
8Así no serían como sus antepasados:
generación obstinada y rebelde,
gente de corazón fluctuante,
cuyo espíritu no se mantuvo fiel a Dios.
9La tribu de Efraín, con sus diestros arqueros,
se puso en fuga el día de la batalla.
10No cumplieron con el pacto de Dios,
sino que se negaron a seguir sus enseñanzas.
11Echaron al olvido sus proezas,
las maravillas que les había mostrado,
12los milagros que hizo a la vista de sus padres
en la tierra de Egipto, en la región de Zoán.
13Partió el mar en dos para que ellos lo cruzaran,
mientras mantenía las aguas firmes como un muro.
14De día los guio con una nube,
y toda la noche con luz de fuego.
15En el desierto partió en dos las rocas,
y les dio a beber torrentes de aguas;
16hizo que brotaran arroyos de la peña
y que las aguas fluyeran como ríos.
17Pero ellos volvieron a pecar contra él;
en el desierto se rebelaron contra el Altísimo.
18Con toda intención pusieron a Dios a prueba,
y le exigieron comida a su antojo.
19Murmuraron contra Dios, y aun dijeron:
«¿Podrá Dios prepararnos una mesa en el desierto?
20Cuando golpeó la roca,
el agua brotó en torrentes;
pero ¿podrá también darnos de comer?,
¿podrá proveerle carne a su pueblo?»
21Cuando el Señor oyó esto, se puso muy furioso;
su enojo se encendió contra Jacob,
su ira ardió contra Israel.
22Porque no confiaron en Dios,
ni creyeron que él los salvaría.
23Desde lo alto dio una orden a las nubes,
y se abrieron las puertas de los cielos.
24Hizo que les lloviera maná, para que comieran;
pan del cielo les dio a comer.
25Todos ellos comieron pan de ángeles;
Dios les envió comida hasta saciarlos.
26Desató desde el cielo el viento solano,
y con su poder levantó el viento del sur.
27Cual lluvia de polvo, hizo que les lloviera carne;
¡nubes de pájaros, como la arena del mar!
28Los hizo caer en medio de su campamento
y en los alrededores de sus tiendas.
29Comieron y se hartaron,
pues Dios les cumplió su capricho.
30Pero el capricho no les duró mucho:
aún tenían la comida en la boca
31cuando el enojo de Dios vino sobre ellos:
dio muerte a sus hombres más robustos;
abatió a la flor y nata de Israel.
32A pesar de todo, siguieron pecando
y no creyeron en sus maravillas.
33Por tanto, Dios hizo que sus días
se esfumaran como un suspiro,
que sus años acabaran en medio del terror.
34Si Dios los castigaba, entonces lo buscaban,
y con ansias se volvían de nuevo a él.
35Se acordaban de que Dios era su roca,
de que el Dios Altísimo era su redentor.
36Pero entonces lo halagaban con la boca,
y le mentían con la lengua.
37No fue su corazón sincero para con Dios;
no fueron fieles a su pacto.
38Sin embargo, él tuvo compasión de ellos;
les perdonó su maldad y no los destruyó.
Una y otra vez contuvo su enojo,
y no se dejó llevar del todo por la ira.
39Se acordó de que eran simples mortales,
un efímero suspiro que jamás regresa.
40¡Cuántas veces se rebelaron contra él en el desierto,
y lo entristecieron en los páramos!
41Una y otra vez ponían a Dios a prueba;
provocaban al Santo de Israel.
42Jamás se acordaron de su poder,
de cuando los rescató del opresor,
43ni de sus señales milagrosas en Egipto,
ni de sus portentos en la región de Zoán,
44cuando convirtió en sangre los ríos egipcios
y no pudieron ellos beber de sus arroyos;
45cuando les envió tábanos que los devoraban,
y ranas que los destruían;
46cuando entregó sus cosechas a los saltamontes,
y sus sembrados a la langosta;
47cuando con granizo destruyó sus viñas,
y con escarcha sus higueras;
48cuando entregó su ganado al granizo,
y sus rebaños a las centellas;
49cuando lanzó contra ellos el ardor de su ira,
de su furor, indignación y hostilidad:
¡todo un ejército de ángeles destructores!
50Dio rienda suelta a su enojo
y no los libró de la muerte,
sino que los entregó a la plaga.
51Dio muerte a todos los primogénitos de Egipto,
a las primicias de su raza en los campamentos de Cam.
52A su pueblo lo guio como a un rebaño;
los llevó por el desierto, como a ovejas,
53infundiéndoles confianza para que no temieran.
Pero a sus enemigos se los tragó el mar.
54Trajo a su pueblo a su tierra santa,
a estas montañas que su diestra conquistó.
55Al paso de los israelitas expulsó naciones,
cuyas tierras dio a su pueblo en heredad;
¡así estableció en sus tiendas a las tribus de Israel!
56Pero ellos pusieron a prueba a Dios:
se rebelaron contra el Altísimo
y desobedecieron sus estatutos.
57Fueron desleales y traidores, como sus padres;
¡tan falsos como un arco defectuoso!
58Lo irritaron con sus santuarios paganos;
con sus ídolos despertaron sus celos.
59Dios lo supo y se puso muy furioso,
por lo que rechazó completamente a Israel.
60Abandonó el tabernáculo de Siló,
que era su santuario aquí en la tierra,
61y dejó que el símbolo de su poder y gloria
cayera cautivo en manos enemigas.
62Tan furioso estaba contra su pueblo
que dejó que los mataran a filo de espada.
63A sus jóvenes los consumió el fuego,
y no hubo cantos nupciales para sus muchachas;
64a filo de espada cayeron sus sacerdotes,
y sus viudas no pudieron hacerles duelo.
65Despertó entonces el Señor,
como quien despierta de un sueño,
como un guerrero que, a causa del vino,
lanza gritos desaforados.
66Hizo retroceder a sus enemigos,
y los puso en vergüenza para siempre.
67Rechazó a los descendientes78:67 a los descendientes. Lit. al tabernáculo. de José,
y no escogió a la tribu de Efraín;
68más bien, escogió a la tribu de Judá
y al monte Sión, al cual ama.
69Construyó su santuario, alto como los cielos,78:69 santuario, alto como los cielos. Lit. santuario como las alturas.
como la tierra, que él afirmó para siempre.
70Escogió a su siervo David,
al que sacó de los apriscos de las ovejas,
71y lo quitó de andar arreando los rebaños
para que fuera el pastor de Jacob, su pueblo;
el pastor de Israel, su herencia.
72Y David los pastoreó con corazón sincero;
con mano experta los dirigió.
