Псалам 57
Хоровођи. Давидов напев: „Не погуби.“ Песма поуздања у Бога, када је пред Саулом побегао у пећину.
1Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се,
јер у теби душа моја уточиште тражи;
и у сени твојих крила уточиште тражим
док невоље прођу.
2Вапим Богу Свевишњему,
Богу који ми све чини.
3Посегнуће са небеса, спашће ме;
прекориће тог који ме гази; Села
послаће Бог милост своју и верност своју.
4Душа ми је међу лавовима,
лежим међу прождрљивцима;
потомцима људи зуба ко копља и стреле,
језика као мача оштрог.
5Нека си узвишен врх небеса, Боже;
слава твоја нек је над свом земљом.
6Нози мојој спремили су мрежу,
душа ми се повила;
испред мене јаму ископаше
и у њу сами упадоше. Села
7Срце ми је вољно, Боже,
срце ми је вољно, да ти певам,
и да ти свирам!
8Пробуди се, биће моје;
будите се, о, лиро и харфо,
ја бих зору да пробудим.
9О, Господе, хвалићу те међу народима,
славићу те међу туђинцима.
10Јер велика је милост твоја; до небеса,
и до облака сеже верност твоја.
11Нека си узвишен врх небеса, Боже;
слава твоја нек је над свом земљом.
Песнь 57
1Дирижёру хора. На мотив «Не погуби». Мольба Давуда.
2Правдивы ли речи ваши, правители?
Справедливо ли судите людей?
3Нет, неправду вы замышляете,
обдумываете, какое зло сотворить на земле.
4От утробы матери нечестивые – среди отступников;
с рождения сбились с пути и обманывают.
5Яд их подобен яду змеиному,
яду глухой кобры, что уши свои затыкает
6и не слышит голоса заклинателя,
как бы тот ни был искусен.
7Аллах, раздроби зубы у них во рту;
вырви, Вечный, клыки у львов!
8Да исчезнут, как высохшая вода;
пусть будут как надломленные стрелы в натянутом луке,
9как улитка, что растает, слизью изойдя,
как мертворождённый, что не увидит света.
10Прежде чем ваши котлы согреет горящий тёрн –
зелен он или сух, – нечестивые будут погублены.
11Праведники возрадуются, когда увидят возмездие,
когда омоют стопы в крови нечестивых.
12И будут тогда говорить:
«Поистине, праведным есть награда;
поистине, есть Бог, судящий на земле!»
