Псалам 137
1Седели смо тамо, поред река Вавилона
и плакали кад би се сетили Сиона.
2О тамошње смо врбе
повешали харфе своје,
3јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
мучитељи наши да се веселимо:
„Певајте нам песму о Сиону!“
4Како да певамо Господњу песму
у туђинској земљи?
5О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
заборављена била и десница моја!
6Језик ми се за непце слепио
ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
више него и најбољем своме!
7О, Господе, сети се Едомаца
што су на дан пада Јерусалима говорили:
„Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
8О, ћерко вавилонска,
што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
онако како си чинила нама.
9Благо оном ко ти нејач зграби
и о стену смрска!
1Wij zaten aan de rivier in de stad Babel
en huilden toen wij aan Jeruzalem dachten.
2Onze citers hadden wij daar
aan de takken van een wilg gehangen,
3omdat onze bewakers wilden dat wij zouden zingen.
Ondanks dat zij ons sloegen,
wilden zij een vrolijk lied horen.
‘Vooruit,’ zeiden zij, ‘zing eens een lied over Jeruzalem!’
4Maar hoe kunnen wij nu in een vreemd land
een lied voor de Here zingen?
5Mijn rechterhand mag verlamd raken,
als ik Jeruzalem zou vergeten!
6Als ik Jeruzalem niet zou bezingen
als de mooiste en hoogste stad,
zou mijn tong krachteloos
in mijn mond mogen liggen.
7Neem wraak, Here, op de Edomieten
die Jeruzalem hebben verwoest.
Zij zeiden tegen elkaar:
‘Wij breken die stad tot op de bodem af!’
8Volk van Babel, binnenkort
zal uw eigen land worden verwoest.
Wij prijzen hen die vergelding zullen uitoefenen
over wat u ons hebt aangedaan.
9Wij prijzen degene die nu
úw kinderen tegen de rotsen te pletter zal gooien.