Псалам 132
Песма поклоничка.
1О, Господе, Давида се сети
и свих мука његових;
2како се Господу заклео
и заветовао Силном Јаковљевом:
3„У шатор дома свога нећу ући,
на постељу кревета свог нећу лећи;
4очима сна нећу дати,
ни капцима да се спусте;
5док не нађем место за Господа,
Пребивалиште Силном Јаковљевом!“
6Гле! Ми смо за то у Ефрати чули,
у пољима јаримским нашли смо га.
7Пођимо у Пребивалиште његово!
Поклонимо се код подножја његових ногу!
8Уздигни се, о, Господе, на место свог починка;
ти и Ковчег Силе твоје!
9Свештеници нек огрну правду,
твоји верни нек радосно кличу.
10Због Давида, слуге свога,
не окрећи се од лица свог помазаника.
11Давиду се истински заклео Господ
и порећи неће:
„Једног од твојих потомака
поставићу на твој престо.
12Ако синови твоји буду држали мој савез
и прописе моје, што ћу их учити,
и синови ће њихови довека седети
на престолу твоме.“
13Да, Господ је Сион изабрао,
за Пребивалиште своје пожелео га је:
14„Довека је ово место мог починка,
ту ћу да боравим јер сам тако пожелео.
15Шта му треба, даћу изобилно;
убоге му нахранићу хлебом.
16У спасење ћу му обући свештенике,
верни ће му подцикивати, клицати.
17Даћу да Давиду рог моћи узрасте,
светиљку ћу да поставим за свог помазаника.
18У срамоту ја завићу душмане његове,
а на њему његова ће круна да заблиста!“
الْمَزْمُورُ الْمِئَةُ وَالثَّانِي وَالثَّلاثُونَ
تَرْنِيمَةُ الْمَصَاعِدِ
1اذْكُرْ يَا رَبُّ دَاوُدَ وَكُلَّ مُعَانَاتِهِ. 2اذْكُرْ كَيْفَ أَقْسَمَ لِلرَّبِّ وَنَذَرَ لإِلَهِ يَعْقُوبَ الْقَدِيرِ: 3«لَنْ أَدْخُلَ بَيْتَ سُكْنَايَ، وَلَنْ أَعْلُوَ فِرَاشِي، 4وَلَنْ أُعْطِيَ عَيْنَيَّ نَوْماً وَلَا أَجْفَانِي نُعَاساً، 5حَتَّى أَبْنِيَ مَقَاماً لِتَابُوتِ الرَّبِّ، وَمَسْكِناً لإِلَهِ يَعْقُوبَ الْقَدِيرِ». 6فِي أَفْرَاتَةَ سَمِعْنَا بِهِ، وَفِي حُقُولِ الْوَعْرِ وَجَدْنَاهُ، 7فَقُلْنَا: «لِنَدْخُلْ إِلَى بَيْتِ الرَّبِّ، وَلْنَسْجُدْ عِنْدَ مَوْطِئِ قَدَمَيْهِ».
8عُدْ إِلَى هَيْكَلِكَ يَا رَبُّ، أَنْتَ وَتَابُوتُ عِزَّتِكَ. 9لِيَرْتَدِ كَهَنَتُكَ البِرَّ ثَوْباً، وَلِيَهْتِفْ أَتْقِيَاؤُكَ فَرَحاً. 10مِنْ أَجْلِ دَاوُدَ عَبْدِكَ لَا تَرْفُضْ طَلَبَ مَلِكِكَ الْمَمْسُوحِ. 11قَدْ أَقْسَمَ الرَّبُّ لِدَاوُدَ قَسَماً صَادِقاً لَا يَرْجِعُ عَنْهُ: «مِنْ ثَمَرَةِ بَطْنِكَ أُقِيمُ مَلِكاً عَلَى عَرْشِكَ. 12إِذَا حَفِظَ بَنُوكَ عَهْدِي وَشَهَادَاتِي الَّتِي أُعَلِّمُهُمْ إِيَّاهَا، يَجْلِسُ بَنُوهُمْ أَيْضاً عَلَى عَرْشِكَ إِلَى الأَبَدِ». 13لأَنَّ الرَّبَّ قَدِ اخْتَارَ أُورُشَلِيمَ وَرَغِبَ أَن تَكُونَ لَهُ مَسْكَناً. 14وَقَالَ: «هَذِهِ مَقَرُّ رَاحَتِي إِلَى الأَبَدِ، فِيهَا أَسْكُنُ لأَنِّي أَحْبَبْتُهَا. 15أُبَارِكُ غَلَّاتِهَا بَرَكَةً جَزِيلَةً، وَأُشْبِعُ مَسَاكِينَهَا خُبْزاً. 16أُلْبِسُ كَهَنَتَهَا ثَوْبَ الْخَلاصِ، فَيَهْتِفُ قِدِّيسُوهَا مُتَرَنِّمِينَ. 17أُقِيمُ هُنَاكَ مَلِكاً عَظِيماً مِنْ أَصْلِ دَاوُدَ، وَأُعِدُّ سِرَاجاً مُنِيراً لِمَنْ أَمْسَحُهُ. 18أَكْسُو أَعْدَاءَهُ خِزْياً. أَمَّا هُوَ، فَعَلَى رَأْسِهِ يَتَأَلَّقُ تَاجُهُ».
