Псалам 104
1Благосиљај, душо моја, Господа!
О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи;
оденут си и сјајем и славом!
2Светлошћу је као плаштом заогрнут,
као шатор простиреш небеса.
3Греде горњих одаја својих у воде полаже,
облаке у кочије своје преже,
на крилима ветра језди.
4Он своје анђеле чини ветровима,
и своје слуге огњеним пламеновима.
5Он је земљу поставио на њене темеље,
у веке векова неће се помаћи.
6Дубинама си је покрио као покривачем,
а воде су јој биле над горама.
7Повлаче се од прекора твога,
одтекле су од тутњаве грома твога –
8када су се горе дигле и долине слегле –
тамо где си им и одредио место;
9не прелазе међу што си им ставио,
вратити се неће да земљу прекрију.
10Ти изворе шаљеш долинама
да потеку међу планинама.
11Они поје сваку пољску зверку
и жеђ гасе дивљим магарцима.
12Небеске се птице крај њих гнезде
и певају у растињу.
13Из горњих одаја својих натапаш горе
и земља је пуна плода дела твојих.
14Ти чиниш да за стоку трава расте,
биље што га човек обрађује,
да би земља уродила хлебом;
15и вино што човеку разгаљује срце,
уље што лице озари
и хлеб што храни човеку срце.
16Господња су стабла наливена,
кедрови што их је усадио на Ливану;
17на њима се птице гнезде,
у чемпресима рода им се скући.
18На високим горама живе дивокозе,
а камењари даманима уточиште дају.
19Он је месец начинио да се мери време,
а и сунце зна када да зађе.
20Ти спушташ таму и ноћ бива,
па измиле све шумске живуљке.
21Лавови за пленом ричу
тражећи од Бога за себе храну.
22Кад сунце заруди
они се окупе у јазбини својој и лежу.
23А човек иде за послом својим
и ради до вечери.
24О, Господе, како је много дела твојих!
Свако си од њих учинио мудро
и твојих је створења пуна земља!
25Ено мора, великог и широких обала,
врве од безбројних створења,
животиња малих и великих;
26По њему бродови броде
и Левијатан104,26 Не зна се тачно значење ове речи. Преводи се као кит, крокодил, или морска неман. кога си начинио у њему игра.
27Сви они чекају тебе
да им на време даш оно што једу.
28Ти им дајеш
и они то сакупе;
ти отвараш руку своју
и они су сити добра.
29Кад сакријеш лице своје
они се препадну;
кад им узмеш дах, они скапавају
и поново иду у прашину.
30Кад им пошаљеш свој дах они настају;
ти обнављаш лице земље.
31Нек довека буде слава Господња!
Нек делима својим радује се Господ!
32Он у земљу гледа и она се тресе;
он дотиче горе и оне се диме.
33Кроз свој живот певаћу Господу,
док ме има Бога мога прослављаћу!
34Угодне му биле мисли моје,
а ја ћу да се радујем у Господу.
35Нек грешници нестану са земље
и злобника нека више нема!
Благосиљај, душо моја, Господа!
Славите Господа!
