Псалам 102
Молитва ојађеног човека пред Господом, кад излива своју муку.
1О, Господе, чуј молитву моју
и мој вапај нек до тебе дође!
2Своје лице не скривај од мене у дану невоље,
ухо своје пригни мени;
ти пожури,
услиши ме у дан кад те зовем.
3Моји дани нестају у диму,
попут пећи кости ми спечене.
4Срце је моје као трава кошена, увела,
па ни хлеб се не сетим да једем.
5Од јецања мога силног
кожа ми се слепила за кости.
6На пустињску буљину личим
и на ћука с рушевина пустих!
7Будан лежим,
постао сам птица што самује на крову.
8Поваздан ми се ругају душмани,
именом мојим проклињу они што ме руже.
9Пепео једем као да је хлеб;
то што пијем са сузама мешам,
10због твог гнева и љутине твоје;
јер си ме подигао, па онда бацио.
11Као сенка бледе дани моји,
ја сам као трава спарушена.
12А ти си, Господе, довека! Ти трајеш,
спомињеш се кроз нараштај сваки.
13Ти устајеш да Сиону се смилујеш,
јер је време да га помилујеш,
јер је дошло време одређено.
14Јер слуге твоје воле му зидине,
жао им је његових руина.
15Дрхтаће народи од имена Господњег
и од твоје славе сви цареви земаљски;
16јер ће Господ да изгради Сион
и објави се у његовој слави;
17када чује молитву јадника
њихове вапаје презрети неће.
18Нек се то запише за нараштај нови,
за народ саздан да Господа слави!
19Јер ће с висине светости своје гледати Господ,
с небеса ће земљу да погледа;
20чуће ропац заточених
и од смрти спасти осуђенике;
21да објави са Сиона име Господње
и хвалу своју у Јерусалиму;
22када се заједно окупе народи,
и царства да Господу служе.
23Сред живота снагу ми је одузео
и дане ми прекратио!
24Рекао сам:
„Не узми ме усред мојих дана
кад већ живиш од рода до рода!
25Ти си у почетку утемељио земљу,
и небеса су дело твојих руку.
26Она ће пропасти, али ти ћеш остати,
и све ће се исхабати као изношена одећа,
изменићеш их као одећу и проћи ће.
27А ти си увек исти,
веку твоме нигде краја нема.
28Синови твојих слугу живеће
и потомци њихови пред тобом спокојни ће бити.“
Salmo 102
Oración de un afligido que, a punto de desfallecer, da rienda suelta a su lamento ante el Señor.
1Escucha, Señor, mi oración;
llegue a ti mi clamor.
2No escondas de mí tu rostro
cuando me encuentro angustiado.
Inclina a mí tu oído;
respóndeme pronto cuando te llame.
3Pues mis días se desvanecen como el humo,
los huesos me arden como brasas.
4Mi corazón decae y se marchita como la hierba;
¡hasta he perdido el apetito!
5A causa de mis fuertes gemidos
se me pueden contar los huesos.102:5 se me pueden contar los huesos. Lit. se me pegan los huesos a la carne.
6Parezco una lechuza del desierto;
soy como un búho entre las ruinas.
7No logro conciliar el sueño;
parezco ave solitaria sobre el tejado.
8A todas horas me ofenden mis enemigos,
y hasta usan mi nombre para maldecir.
9Las cenizas son todo mi alimento;
mis lágrimas se mezclan con mi bebida.
10¡Por tu enojo, por tu indignación,
me levantaste para luego arrojarme!
11Mis días son como sombras nocturnas;
me voy marchitando como la hierba.
12Pero tú, Señor, reinas eternamente;
tu nombre perdura por todas las generaciones.
13Te levantarás y tendrás piedad de Sión,
pues ya es tiempo de que la compadezcas.
¡Ha llegado el momento señalado!
14Tus siervos sienten cariño por sus ruinas;
los mueven a compasión sus escombros.
15Las naciones temerán el nombre del Señor;
todos los reyes de la tierra reconocerán su majestad.
16Porque el Señor reconstruirá a Sión,
y se manifestará en su esplendor.
17Atenderá la oración de los desamparados,
y no desdeñará sus ruegos.
18Que se escriba esto para las generaciones futuras,
y que el pueblo que será creado alabe al Señor.
19Miró el Señor desde su altísimo santuario;
contempló la tierra desde el cielo,
20para oír los lamentos de los cautivos
y liberar a los condenados a muerte;
21para proclamar en Sión el nombre del Señor
y anunciar en Jerusalén su alabanza,
22cuando todos los pueblos y los reinos
se reúnan para adorar al Señor.
23En el curso de mi vida acabó Dios con mis fuerzas;102:23 mis fuerzas. Lit. su fuerza.
me redujo los días. 24Por eso dije:
«No me lleves, Dios mío, a la mitad de mi vida;
tú permaneces por todas las generaciones.
25En el principio tú afirmaste la tierra,
y los cielos son la obra de tus manos.
26Ellos perecerán, pero tú permaneces.
Todos ellos se desgastarán como un vestido.
Y como ropa los cambiarás,
y los dejarás de lado.
27Pero tú eres siempre el mismo,
y tus años no tienen fin.
28Los hijos de tus siervos se establecerán,
y sus descendientes habitarán en tu presencia».
