Јад и беда после пада
1Како потамне злато,
наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
по улицама разбацано.
2Сионски младићи, некад скупоцени
као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
као производ лончарски.
3И вучица хоће да доји,
да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
окрутне су као ној у пустињи:
4одојчад оставише жедну,
језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
никога нема да им храну пружи.
5Некад сами сладише јела одабрана,
сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
сада по сметлишту пребиру.
6Примио је казну народ мој
тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
и притом на њих не подиже људе.
7Некад су били наши јунаци
чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
као од брега одваљени.
8Сад су им лица црња од чађи,
по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
сасушила се као дрво суво.
9Сретнији су који у рату погибоше,
теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
није било плодова са поља да остану у животу.
10Жене тако нежне беху,
па кувају децу своју
да нахране себе њима –
о, ужасно је народа мога страдање!
11Силином је провалио гнев Господњи,
он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
те му спали и темеље саме.
Кривица свештеника и пророка
12Нису веровали ни страни владари,
ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
кроз капије јерусалимске да уђу.
13Ипак то се догодило
због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
због невине крви4,13 Или: због крви праведника. усред града проливене.
14Тумарају по улицама као слепи,
крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
оскрнављена је одећа њихова.
15Народ виче: „Одлазите!
Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
а међу народима су говорили:
„Овде више не могу да бораве.“
16Распрши их Господ да их не гледа,
да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
старешине више не жали.
Малаксалост потлачених
17А нама су се очи умориле,
ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
чекамо народ који нас не може избавити.
18Непријатељ нам је сваки корак вребао,
по трговима својим не могосмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
крај нам се приближи, стиже.
19Брже од грабљивица које с неба слећу,
гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
у пустињи у заседи чекали.
20Заробише наше животно уздање,
Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
цар ће нас од сваког освајача сачувати.
Ипак – има Бога
21Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.
22За своју кривицу си, ћерко сионска, испаштала,
више те неће у изгнанство терати.
Ћерко едомска, тебе ће Господ казнити,
твоје ће кривице разоткрити.
